Ритам

Bili su Southern Death Cult 1982., Death Cult 1983, i The Cult od 1984. Promene postave bile su mnogobrojne, posebno za bubnjevima, ali tvrdo jezgro sačinjeno od lan Astburya (glas), Billy Duflya (gitara) i Jamie Stewarta (bas) ostalo je netaknuto od Death Culta. Astbury je, medutim, taj koji se prihvatio vodeće uloge: „Bio sam u vojsci neko vreme, onda sam izašao i bio punker, misleći - anarhija, to je moj život, sad pa nadalje. Kad je to sve prošlo, seo sam i nisam mogao da se setim... o ëemu se tu zapravo radilo, dođavola?” (NME, 2Л 0.1982.) lan Astbury, na naslovnim stranama veé sa dvadeset godina, bio je deo Southern Death Cult, okupljenih u Bradfordu. Tadašnja četvorka (lan, Aky, Buzz, Barry) dugovala je mnogo svoje otrestitosti duhu ’76. Njihov izludeni izgled bio je simptomatičan za izgled onih koji su ranih 80-ih „ispali” iz punka - stavovi, posebno pevačevi, bili su isuviše lični da bi se uklopili u bilo koju vrstu „novotalasnog” pokreta. Ovaj individualizam bio je očigledan u Astburyevom zauzimanju za prava sevemoameričkih Indijanaca i uživljavanjem u njihove ideale i verovanja (kao posledica vremena provedenog u Kanadi), u nekim od najranijih pesama Southern Death Culta. Ova rana opsesija je u svom izveštačenom delu omogućila štampani da se razmahne („crvenokoži rock”), ali je na svom vrhuncu davala lanu kao pevaču fokus, a lanu kao govomiku grupe poligon za suvislo ispoIjavanje sopstvenih frustracija i strasti, (dosta drugačijih od izlizanog „Velika Britanija-me-guši” ugla posmatranja). DECEMBAR 1982. Singl sa dvostrukom A-stranom, „Fatman/ Moya”, izdan je na nezavisnoj etiketi Situation Two, i tako je ceo svet mogao da dode do onoga što je pronelo slavu ovog misterioznog benda, pre nego što se išta od njihove muzike pojavilo na vinilu. SDC su i protiv svoje volje veé postali fenomen diskografskog tržišta. Nenajavljeni koncerti (od po 2000 posetilaca) prodavani su kompletni isključivo putem glasina, a sam singl je, pored dugog boravka na vrhu nezavisne liste, zabeležio 43. mesto po prodaji na nacionalnoj britanskoj top listi. Ukrašen fotografijom-portretom nekog Amerikanca sa indijanskom peijanicom na glavi, koji drži zastavu (rad čuvene Diane Arbus), SCD-ov debi bavi se kroz „Moya” prilikama u kojima žive Indijanci, a kroz „Fatman” pokazuje prstom na ružno lice kapitalizma, („The Girl”, samo na maksi singlu, dotiče temu otudenosti). Zvuk je „ozbiljan”, nesputano teatralan Valjajući bubnjevi, napadna gitara, horski refm i lanovo ispijeno, a ipak glamurozno pevanje.

U roku od tri meseca bend se raspao. „Fatman” je, ipak, ostao klasično ukrštanje post-punka i predarkerskog („Gothic”) rocka, furiozniji i nadahnutiji od bilo čega što su savremenici, poput Sex Gang Children i Danse Society ikad uradili. Bio je to pravi antidot za londonsku New Romantic scenu i njenu do poze dovedenu svest o stilu. JUN 1983. „SOUTHERN DEATH CULT” A - All Glory, Fatman, Today, False Faces, The Crypt B - Crow, Fate, Vivisection, Apache, Moya Da bi se ispunile ugovorhe obaveze. Beggars Banquet izdaje posthumni album, nazvan po grupi i neugledno dizajniran. Ovo nije bila „prava” ploča, vise iskolažirani suvenir koji je sadržao sešne snimljene za BBC Radio One plus nekoliko koncertnih snimaka. Ostaci, naravno, ali i koristan testament, takode. Do ovog momenta lan je već otpočeo saradnju sa jednim momkom rodenim u Mancesteru - Bill Dußyem, gitaristom koji je išao na tumeju sa Teatre Of Hate u vreme njihovog najslavnijeg perioda - perioda „Westworld” LP-ja. Ostaci drugog sličnog benda, Ritual, u vidu ritam sekcije Ray Mondo (bubnjevi) i Jamie Stewart (bas), doli su kao još dvojica do četvorke, i Death Cult su bili začeti. Početak velikog prijateijstva. JUL 1983. Prvo izdanje Death Culta bio je maksi singl (nazvan po grupi - „Death Cult”) sa četiri pesme. „Brothers Grimm”, „Ghost Dance”, „Horse Nation”, „Christians”. - Ovaj put omot je bio opremljen fotografijom koja pokazuje pogled iz helikoptera na vijetnamsko ratište (rad Tim Page-a). Snimci imaju poveéan intenzitet u odnosu na SDC, bubnjevi postižu dvostruko upečatljiviji učinak, a oseća se prisustvo Duffy-ja, kad u „Brothers Grimm”, otkrijete eho „Westworld”. lan Astbury je u nekoj vrsti scenarija „ponovnog rodenja” vratio u upotrebu svoje pravo ime - neko vreme je koristio pseudonim lan Linsday. Death Cult su polako postajali sve uglednija koncertna atrakcija po Evropi. Ray je napustio grupu, Nigel Preston (Teatre Of Hate, Sex Gang Children) je zauzeo bubnjarski stolac. OKTOBAR 1983. Singl „God’s Zoo” mirisao je na pobedu. Uprkos jeflinom triku sa lobanjom Miki Mausom i TV ekranima na omotu i skoro plesnom ritmu koji je Preston diktirao, ova dinamična pesma bila je izvrsna prilika da se Astbury predstavi u svom najuverljivijem izdanju do tad. JANUAR 1984. Zbog važnog nastupa na televiziji (u emisiji .„The Tube”), bend još jednom skraćuje se-

bi ime, postajući The Cult i izostavljajući' Death (smrt) da bi izbegao predrasude koje bi deo publike mogao imati o „mračnjaštvu” sastava. MAJ 1984. Singl „Spiritwalker” bio je poslednji za Situation Two, a prvi za Tie Cult Instantno „plemenski” utisak je ostavljala naglašena upotreba tam-tama u podlozi ove snažne stvari, navela je gomile darkera („Goths”) na pies, gomile „intelektualaca” na podrugljiv osmeh. AVGUST 1984. „Go West (Crazy Spinning Circles)” bio je upakovan kao sabrat „Spiritwalker” singla, sa različitim, ali komplementamim motivom čudno starinske maske. Radi se o mnogo nežnijoj pesmi u čijem se tekstu obeéava i „we can offer you everything” (mi vam možemo ponuditi sve”). Možda najslabiji singl u ovom nizu, odžao je duh The Cult visoko. SEPTEMBAR 1984. „Dreamtime” (dvostruku album; druga, koncertna ploča kasnije je prodavana kao „Live At Lyceum”) A - Horse Nation, Spiritwalker, 83rd Dream, Butterfles, Go West B - Gimmick, A Flower In The Deset, Dreamtime, Rider In The Snow, Bad Medicine Wahr C - 83rd Dream, God’s Zoo, Bad Medicine, Flower In The Desert, Dreamtime D - Christians, Horse Nations, Bone Bag, Ghost Dance, Moyd Izlazi prvi album The Cult, čiji je radni zaniv bio „A Flower in The Desert”. Ovo je kraj Prve faze The Culta - uskoro će sastav krenuti ka novom muzičkom i grafickom indentitetu. LP sadrži prethodne singlove i nove stvari od kojih neke već imaju mnogo romantičnije naslove od bilo čega što su SDC uradili - „83-ci san”, „Leptiri”, „Jahač u snegu”. Novi pravac kojim će se poći uočIjiv je i u tekstovims u kojima Astbury pominje sve vise duhova, snova, i ponovnih rodenja. Sa „Dreamtime” The Cult su krenuli ka širem, vise epskom stilu rocka, ka nečem što je punk jednom zauvek trebao da uništi. Ako uzmemo u obzir Astburyjevo razočaranje u „pokret”, ovo uopšte nije bio tako ironičan obrt DECEMBAR 1984. The Cult su postajali sve veći što je bilo potvrdeno i njihovim prvim nastupom na stadionu Wembley, kao predgrupa tada velikim Big Country. Božićni singl „Resurrection Joe”, bio je, možda nesvesno, probni kamen Druge faze The Culte. Bill Duflyev monster-rock gitarski zvuk koji kao da se vratio dekadu unazad i Astbury koji lagano postaje svestan male životinje zvane Led Zeppelin u sebi.

THE CULT

54