Ритам

Ja sam pod uticajem pedesetih, dezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih,... reggae-a, funk-a, soul-a, rock & roll muzike, punk rauzike, klasične muzike, HOUSE muzike, HIP —Hop muzike, HM muzike. To sve, a ne samo dezdesete, je ono iz čega su nastali The Stone Roses. Spominjed i HOUSE, a izgleda da izbegavad da mu dodad preliks ACID, premda se o The Stone Roses-ima često govori kao i jedinom (pored Happy Mondays-a) autentičnom ACID HOUSE bendu u ovoj zemlji. Kad se pojavio „Fools Gold” reči je potkrepila i muzika, jer ako se ACID HOUSE ne posmatra samo kao besomučno maltretiranje semplera i ritam mašina, ved kao beskopromisni klubski zvuk, tada je „Fools Gold” čisti ACID HOUSE. Mi nismo ACID HOUSE bend. U potpunosti se ograđujež od ACID HOUSE-e, možda stoga što cela stvar od samog podetka vuče za sobom priču o bandama izdrogiranih izbezumljenika, a vama su mediji jod odavno prikačili i etiketu „The Stoned Roses”, reagujući na polu-uspavane poglede tokom intervjua. Da, li Ijudi imaju čudesnu mod da zadu u tude misli. Pa dta je onda istina? Ja volim ACID HOUSE, neke Ijude i njihovu muziku, neke klubove, ritmove, zvukove i pevanje. ACID HOUSE ulazi u moju madtu koliko i bilo koja rock ploda. Kao dto sam nekada sludao Hendrix-a, tako sada ležim na podu, sa sludalicama na udima, zatvorenih odiju i sludam ACID HOUSE. I ne moram idi u klubove, ne moram biti „stoned" da bi uživao u njemu. To su ritmovi, muzika, a ne LSD... Ljudi kažu da morad biti atoned” da bi uživao u reggae-u. U redu, nekada reggae zaista zvuči dobro ako si „stoned”, ali nekada zvudi dobro i ako nisi „stoned”. Sve te priče su omalovažavanje ljudi koji su proveli dosta vremena radedi na muzici, da bi na kraju neko rekao ’Da, da bi shvatio ovu muziku treba ti nešto žto de te pokrenuti. Treba ti LSD’. Nije tadno...

A koliko su tadne pride o onome dto se izdedavalo sinod? Dali jevredno pridati o tome? Probali smo tri-detiri puta i bilo

je dobro. Kada smo idli u program sve se jednostavno prekinulo. Totalno van reda. I ti si pobesneo. Ko ne bi? Mi smo bili tamo da sviramo nade pesme, a oni se nisu mogli sastaviti. Bili smo besni jer smo proderdali jedno vede. Mogao sam uraditi nedto drugo mogao sam oprati kosu. Šta mislid kakva de biti reakcija publike nakon svega? Nemam pojma, ali sigumo nede biti jednoglasni u pohvalama ili osudama. Lidno mislim da de ih to samo jod vide namamiti, jer oni The Stone Roses bad i vole zbog ponadanja tipa „svojim putem”. Tadno. I uvek morad raditi samo onako kako to ti želid. Jer zamisli, nama su nakon svega ljudi u BBC-u sinod pridli i rekli nedto kao „Pa hajde, podnite iz podetka”, ali meni je nedto govotilo Čekaj, ovo je program uživo. To ne ide tako”. Neki drugi muzidari bi ipak prihvatili ponudenu „ponavljadku” soluciju. Da, ljudi na koje možed pljuvati, gadati ih smrdljivom ribom i trulim, paradajzom. Mi nismo toliko beznadežni. Nikako nismo beznadežni...

Od „Dana posle” prodlo je dosta vremena. Za lan-a i drudtvo desilo se mnogo toga u anketama krajem 'B9. godine pokupili su pregrdt pohvala i titula, od „Naj benda godine”, do one ne toliko zvudne „Najvede nade dvadesetih”. Objavili su i da spremaju novi singl i ameridku tumeju za prolede; slikali se za jod mnodtvo dasopisa. Da, u stvari tako je bilo i „Dana posle”, jer dok mi je lan pridao o tome kako obožava singiove Young MC-a i kako rock muzika osamdesetih nije nidta drugo do nekrofilija, u sobu je upao dovek zadužen za pivo, daj i nestale dlanove The Stone Roses-a. Ovog puta sa njim su bili i John Squire, Reni (bubnjar) i Gary Mounfild (basista). Mene je opet ponudio pidem, a prisutnima rekao da se spreme za foto-sedn sa Faceovim fotografom. Dakle, nastavak igre. Pa dta mi je to onda lan pridao tokom sat i vide vremena? Dali opet da kažem da je sve to samo prazno blebetanje? Sumnjam. Neka ih neka plivaju, jer u tome se oni snalaze sjajno. Pa dak i ako jeste blebetanje, barem je zabavno. Ne znam, zaista ne znam dta da mislim. Možda bad zbog toga i volim The Stone Roses. Avi?

„Poljubi me tamo gde sunce ne zalazi Prošlost je tvoja, budućnost je moja "(„ She Bangs The Drums ”) Ko zna šta bi danas bilo sa engleskom rock i pop scenom (čitaj: zvukorn), da se 1983. nije pojavila mala nezavisna disko kuća „Demon Recordsa”, sa svojim podružnicama „Edsel”, „Zippo”,-„Hi”, ~HDH”, „Rounder-Europa”, itd. Koncepcijski zainteresovan prevashodno za raritetne plode, „Demon” je u toku osamdesetih objavio na desetine vanserijskih starih, zaboravljenih albuma (uz kompletnu AL GREEN diskografiju i SUICIDE-„Suicide”, SLY & THE FAMILY STONE-„There’s A Riot Coin’ On”, FLYING BURITTO BROTHERS-„The Gilded Palace Of Sin”,ANN PEEBLES-„Gonna Tear

Your Playhouse Down”, RAMONES „Ramones Leave Home”, VAN DYKE PARKS —„Song Cyde” itd.), tadnije sve same ultra značajne i uticajne plode. Reizdavanjem dveju ključnih ploda THE BYRDS-a-„Younger Then Yesterday” (1967) i „The Notorious Byrd Brothers” (1968) 1987 odnosno 1988. god., „Demon” je definitivno uspostavio korelaciju izmedu „stare” muzike i „nove” publike, lako se јоб The Smiths na svojim ranim plodama rafmirano preispitivali eteridnu „raga-rock” psihodeliju The Byrdsa, mnogi su nasludivali da de uskoro dodi vreme kada de neko napraviti plodu koja de biti pravi (direktni) omaž The Byrdsima. To se, dogodilo. Ono dto su 1988. nagovestili-The House Of Love (na svom briljantnom istoimenom prvencu—vidi Ritam br. 3), kombinujudi psihodeliju i pop 60-ih sa po-

THE STONE ROSES

RITAM 26

THE STONE ROSES