Ритам

Lydonu kako transformisati psihotičnog otpadnika u (naSminkano) lice sa naslovnih strana („Rilam” br. 6/7). Y t doba zasidenosti izveštačcno iskeženim klincima i klincezaU ma, drakuloidnim hominidima koji svoj „macho wild look” pobijaju svojim barSunasto negovanim kosama, ili cultnoidnim epigonima i njihovom para hipi terminologijom, izgleda da je potreban i dovoljan uslov za dopiranje do publike nesnishodljivo i nepatvoreno obraćanje koje upućuje na umetnika koji iole ceni svoj auditorijum. Ovakvi odnosi su, upravo, bili karakteristidniza doba koje se vezuje za novi val i znadajni su baš zbog toga što su srušili dotadašnje odnose „zvezda masa”, osvestivši publiku da je i on sastavni deo proizvodnog procesa (ako se umetnik nema tome obratiti, onda se i ne može nazvati umetnikom), i da zbivanja na muzičkoj sceni reflektuju i njegov stepen svesti i koeficienat intelingencije. O ovoj stvari su, izgleda, razmišljali i Love And Rockets, poznatiji kao „3/4 Bauhaus”, i napokon izbacili ploču koja im (kod publike) donosi vlastiti indetitet. Doduše, ocene nisu visoke, ali za nekoga to na početku karijere prode опо štq su Beatles na kraju, igrarije sa hinduizmom i budizmom, prizivanje „zmije” Kundalir* i si., sam pomen pojma top lista predstavlja nesumnjivi progres. -j-edna od neobidnijih ličnosti čiji razvoj (ako se to tako može J nazvati) od ranih osamdesetih pratimo, a kojoj je prošla godina, kao i sve predhodne, uostalom, bila uspešna, jeste Wincent Clarke, najpoznatiji kao „опај delavi iz Yazoo”. Clarke je, u stvari, osnivad Depeche Mode, te siva—eminencija, nekad Yazoo i Assemblage, danas Ereasure i, uopšte, pojava zanimljiva bar onoliko, koliko i jedan Malcolm McLaren, npr. Paradoksalno je da osnovna vrednost njegovog rada ne leži toliko u muzici koja je, ruku na srce, što godine više odmidu, sve punija lakih nota, već u samom principu istupa, toliko drugačijem od McLarenovog—ne forsirati niSta sem rezultata svoga delovanja, tj. muzike, i apsolutnog uspeha požnjevenog na taj način. Sa zanatske strane, mora mu se priznati umešnost opstanka i daljeg, gotovo tvxdoglavog, opstajanja u onome što neki nazivaju najneinventivnijim muzičkim pravcem —tehno —popu. Sam tehno—pop, odnosno, elektronska muzika fmih melodija i popaljivih refrena, prešao je za najkrade vreme najduži mogudi put—od, gotovo dečijih, igrarija sintisajzerima, prosteklim iz prvih elektronskih muzičkih eksperimenata sedamdesetih i ved navedenih „opštih” uslova (v. uvod teksta), preko velikog trendovskog biznisa, do divergencije ka pseudoumetinčkim formama i uobičajene tehnike „savremenog” pop izraza, tj. najjeftinijeg načina za opremanje kompozicija i fabrikovanje hitova. U „evolucijskoffl” stupnju, W. Clarke se, međutim, joS uvek nalazi tamo gde i tehno pop počctkom osamdesetih na nesigurnoj, ali ipak, udaljenosti od, kako plesnih, tako i eksperimentalnih uticaja, naginjudi se da zahvati iz jednog od ova dva izvora tek da razbije monotoniju. Za razliku od njega, bivša mu ekipa, Depeche Mode, je prototip savremene pride o Faustu, ali one koja bi se pretvorila u soap—operu i završila happy endom. Nema zakona tržišta kome se nisu povinovali, ali upravno to im je donelo epitet perjanica savremene pop muzike. njihov raison d’etre je kompletno surogatstvo—od poigravanja socrealizmom, do posudivanja „najmekSih” industrock uticaja i fasciniranja tinejđžera koji „žele drugadije heroje” fenomenom zvezda koje pevaju o „prljavom” seksu i „marksislidki” gledaju na religiju i većinu društvenih zbivanja. Od onih kojima ’B9. nede ostati u lepoj uspomeni, a diji se podeci vezuju za raskršde sedme i osme decenije, na tapetu su Eurythmics i Simple Minds. Gledano iz ove perspektive, dini se da su Eurythmics zagrizli viSe nego Slo su mogli da progutaju, pretvorivši se, od jednog od najperspektivnijih bendova prefinjenog popa, u ofucane pripadnike londonskog jet—seta, koji se muzikom have samo iz dokonosti i, možda, taštine. Naravno, možda sve i nije baS tako, ali stoji da su im radovi sa sve manje

maSte i nadahnuda, pa nije dudo da doživljavaju neuspeh u trenutku kada konfekcija nije, bad, na ceni. Slidno važi i za Simple Minds, dija neinventivnost, nakon niza antologijskih ploda, mora da zadudi. Odgovor je u, napred pominjanom, muzidkom samozadovoljstvu posle par remek dela, postaju mega—zvezde jednom prosednom plodom i sa dva bledunjava singla; prave pauzu od, skoro, detiri godine, za koje vreme se pokušavaju baviti „društveno—angažovanim” stvarima na, po muzidara (tj. autora), najsputavajudi nadin—lidnim udešćem. O tim stvarima se viSe piše nego o njihovoj muzici, stari hitovi se, mestimidno, vrte, i stvara se lagodan osedaj uživanja u postignutom nestaje pokretadke snage i stvaraladke energije i naredna ploda predstavlja korak u prazno. Uostalom, kome bi pametnom palo na pamet da u prvoj polovini ’B9. naslovi plodu „Street Fighting Years”, posvetivSi je Severnoj Irskoj i Južnoj Africi? Takav nadin rada vodi degradaciji slidnoj koju su doživeli Duran Duran: od opSteg priznavanja i svojevrsne Beatlemanije, deevoluirani su na stupanj jednih Sigue Sigue Sputnik, recimo. objasniti ovako drastidno rastakanje medu Ijudima koji iVsu, u jednom trenutku, svi skupa, predstavljali onu snagu potrebnu da žabokredina svetske muzidke scene ne postane sama sebi svrha? Izgleda da je u pitanju, na prvom mestu, pristup onome Sta se radi, a zatim i mod samokontrole, odn. obuzdavanja sopstvenih autorkih lidnosti od posezanja za svakim, na oko primamljivim, uticajem i stepena kompromisa potrebnog za to. Odatle proizilazi i opredeljenje za kvalitet vlastitog proizvoda plodu treba prodati, ali ne pošto poto, jer, retki su oni koji mogu živeti samo od prodaje jedne plode. Napokon, tu je i ono sa dim su se svi ovi ljudi, nekada, krenuli—smisao za predosedanje dekadencije, i klonjenje iste. Normalno je, da je, kao i svaki vid ideala, i ovaj kroz ditavo desetlede, evoluirao, ali, sazrevanjem, neki od ovih ljudi su shvatili znadenje pojmova realnosti i principijelnosti, a neki ne. Onaj koji se ditave svoje karijere vladao u skladu sa onim što je na njenom podetku „proklamovao”, dao je prošle godine i najbolji primer za gore navedeno: Elvis Costello je menjao izraz, ali ne i nadin rada, prodajući uvek solidne tiraže, nikad ne juredi scenu —uvek je puštao da ona (iznova) stigne do njega: jednostavno, on je zvezda, dospela mu ploda na top —listu ili ne, ostvarila ili ne, na njoj, zametljiv plasman! Istovremeno, on je metafora za reminiscenciju novog vala —novi val se nije vratio, jer, zapravo, nikad nije ni odlazio—bio je prisutan celu prošlu deceniju kroz neke od svojih najboljih ljudi, od kojih Jonathan Richman, Pere Übu, Wire, Mick Jones i dr., poslednjih godina doživljavaju „drugu mladost”.

Bojan Žikić

[ NOVI TALAS II

RITAM 36