Ритам

STRIP

REKVIJEM ZA JEDAN SAN

Dva simpatična gospodina, g. Konrad i g. Vilkoks, nikada se ne bi upoznala sa se nekoliko godina ranije (1974.), u Španiji nisu srele dve ne manje srodne duše: g. Hose Munjoz, crtač i g. Karlos Sampajo, scenarista. Naravno, nije poznato da li je i do tog susreta došlo zahvaljujući obostranoj sklonosti ka egzotičnim koktelima, ali im daikiri (rum+limun+šećer) svakako nije bio neophodan da osete blesak uzajamnog prepoznavanja: obojica su rodena u Argentini, približno u isto vreme (1944, odnosno 1945.); obojica su tokom šezdesetih morali da emigriraju kako se zbog svojih levičarskih übeđenja ne bi našli na spiskovima „nestalih”; konačno, obojica su homosekcualci. Susret Munjoza i Sampa bio je, baš kao i susret Konrada i Vilkoksa, fatalan, mada na jedan sasvim drugačiji način: inicirao je stvaranje jednog od najzanimljivijih autorskih tandema osamdesetih. Uostalom, oni nisu baš sasvim nepoznati jugoslovenskim čitaocima: u vreme kad je Igor Kordej uredivao strip rubriku u „Poletu” (1978), objavljeno je nekoliko epizoda iz njihovog ciklusa „Alak Siner”. Opus Munjoza 3ampa nije obiman, ali je ostavio priličan trag u svetskom, pa i jugoslovenskom stripu. Najvedi deo tog opusa čini pomenuti „Alak Siner”, jedan od najžešćih, najmračnijih i najbeskopromisnijih detektivskih stripova svim vremena. Radnja se odvija Njujorku, medu crncima, narkomanima i prostitutkama, a Siner, čije prezime nije nimalo slučajno, kreće se u tom svetu senki poput palog andela, „Nema svetaca u Njujorku”, poručuje reklamni slogan američkog izdanja ovog stripa, a ispod, naravno, krupnim slovima piše „GREŠNIK”. Sampajo ima dva velika literarna uzora: pored Hulija Kortasara (joS jedan argentinski emigrant!) to je i Rejmond Čendler, a Sampajo uopšte ne poriče Sinerovu sličnost sa Filipom Marlouom. Ipak, „Alak Siner” ide mnogo dalje nego i jedan američki tvrdi krimić: Čendlerov junak se uglavnom zadovoljava da konstatuje da se koreni zla nalaze u gornjim druStvenim klasama, ali sam ostaje ne samo na ispravnoj strani zakona, već i respektabilnosti; Sineru je, pak, dato da se spusti u poslednje krugove pakla, gde ni jedna demakaraciona linija viSe ne postoji. Jedina mana ovog stripa može se naći u povremenom propuStanju Munjoza i Sampaja da kontrolišu svoj politički angažman, tako da priča povremeno pada u

otvoreni aktivizam. Ipak, Siner ostaje junak koji je preSao dalek put od prvog detektiva iakda opisanog u stripu+Dika Tlejsija —i to u dobrom pravcu. Verovatno najuspelije delo Munjoza i Sampaje predstavlja „Džonov bar”, album sastavljen od pet labavo povezanih priča, u kome se Alak Siner pojavljuje tek kao sasvim sporedan lik. Džoov bircuz je, kako primećuje i g. Vilkoks, „jedan od bar 150.000 istoimenih barova u S.A.D. vezujući svaku priču za po jednog od Džoonovih stalnih gostiju, autori su uspeli da oslikaju poprečni presek kroz američko društvo, od bespravno useljenog „fizikalca” Pepea (po obrazovanju arhitekte) do „uspešnih poslovnih ljudi” kao što Konrad i Vilkoksa. Svi oni na ovaj način zavrSavaju tragično: u najgorem slučaju umiru (kao Pepe i g. Konrad); u najboljem, ostaju emocionalno osakaćeni. „Džoov bar”, kao uostalom i svi stripovi Munjoza i Sampaja spada u socijalnu umetnost —u najboljem smislu te reči. Recept za poetiku ove dvojice autora relativno je jednostavan: oni sa neverovatnom senzibilnožću umeju da prikažu rađanje autentičnih Ijudskih osećanja u jednom veoma surovom svetu, a zatim tu istu senzibilnost koriste da pokažu kako svet efikasno satire ili ta osećanja, ili njihove nosioce. Munjozev crtež se formalno oslanja na radove Noela Siklsa, Kanifa i Praia; u jednom drugom smislu, međutim, on predstavlja ekvivalent onome čemu je u svojim radovima težila Dajana Arbus, legenda američke fotografije. (Fotografijom se bavi i Ela, još jedna ličnost iz „Džoovog bara”). Kao i Arbusova, Munjoz je u stanju da „uhvati” nakaznost „normalnih” i normalnost „nakaznih”. Izvitoperene fizionomije koje promiču kroz njegove kadrove predstavljaju unutrašnje, a ne spoljašnje portrete to su osobe koje je život unakazio. Paradoksalno, međutim, (i opet slično Arbusovoj) Munjoz i najbednijima medu njima ostavlja neku vrstu neotudivog dostojanstva. Munjoz i Sampajo su na vrhuncu popularnosti bili početkom osdamdesetih, kada su se lako uklapali u apokalitičnu i beskompromisnu atmosferu pankai novog talsa. U meduvremenu su i muzika i strip pošli nekim drugim tokovima, ali radoviovog tandema predstavljaju mnogo više od pukog proizvoda zeitgeista —lako je uveriti se u to posmatrajući ih danas. Vreme u kome živimo čina nas vrlo prijemčljivim za priče o američkom snu. Dobro je biti svestan da taj san ima i svoju košmarnu stranu.

Dejan Anastasijević

MUNJOZ I SAMPAJO

Inostrana bibliografija MUNJOZ I SAMPAJO: „SOPHIE COMICS” FUTUROPOUS 1981 ~LE BAR A JOE” Casterman 1981. „LA FLICK OU PRIVE” Casterman 1981. „TANGO Y MILONGA” Futuropolis 1983. „RENCONTRIES” Casterman 1984. „VIET BLUES” Casterman 1986. „SUDOR SUDACA” Futuropolis 1986.

56