Ритам

BARRY WHITE—THE COLLECTION (Phonogram—PGP RTB)

O Barry Whi.teu možete misliti šla gcxi hoćete — da je čovek—medved, debeli crnac sa imidžom Kinder jajeta čiji je neverovatni smisao za scensku pojavu i oblačenje anticipirao jedan od najzabqvnijih fenomena prošle decenije—vizulenu kulturu cmih Pop starova, te da je bio apsolutni kralj kiča na svim nivoima u vreme kad je reč „camp” bila rezervisana samo za one sa diplomama umetničkih škola, đakle belce šlrebere (grozna kombinacija). No, jedna stvar mu se nipošto ne može odreći — Barry White je bio jedna od ultimativnih ikona sedamdesetih, bez ikakvog razloga najpotcenjenije decenije u istoriji populame muzike. I to ikona onih sedamdesetih koje smatraju „glupim” i koje bi čislunci najradije gumicom izbrisali, zajedno sa likovima kao Sto su ABBA, Bruce Lee, Suzi Quatro, Garry Glitter, TV serija „Shaft, cmi detekliv”, Sylvester, Donna Summer, Bokasa, Millie Jackson, Bay City Rollers, Isaac Hayes, Brian Conolly i grupa Sweet, Idi Amin, Sylvia Krystel, Slade, Philly Sound, The Jacksons 5, „Zvezdane Staze”, Johan Kruyff i fudbalska reprezentacija Holandije (apsolutni moralni pobednici dekade —da li se sedate gola koji je Arie Haan sa 40 metara zakucao Dinu Zoffu u Argentini 1978.), gotovo čitava cma kultura u rasponu od disca do plesa zvanog bump itd. ild. itd. Na drugoj strani su se nalazili „pametni”, „prave stvari”, jel’, kao Sto su recimo „Dark Side of The Moon", Tangerine Dream, „Odiseja u Sveimru 2001”, pa trostruki LP „Welcome Back My Friends To The Show That Never Ends...” grape Emerson, Lake And Palmer, John McLaughlin..., na jednoj strani i Roxy Music, T-Rex, „Ziggy Stardast”, Sly Stone, James Brown, „Stairway To Heaven”,..., na drugoj, sa joS milion stvari izmedu.

Kako vremenska distance lagano ukida kategorije „pamelno” i „glupo” kao relativne, pisac ove pričice duboko veraje samo u jedan kriterijum, pored onog koji se može smatrati imanentnim svim gore pomenutim imenima a koji se zove „znak vremena”. On se obično men veličinom vašeg osmeha pri susretu sa bilo kojim od gore navedenih relikvija-dakle u pilanju je SMEŠNOST, pošto se ionako većina njih (sa mogućim izuzetkom „Zvezdanih staza”, James Browna, T-Rexa, Sly Stonea, ABBE, pesme „Paranoid” Black Sabbatha i Holandeza u svim izdanjima) danas može konzumirati samo kao urnebesni vodvilj. To samo znači da je Bruce Lee tisuću puta zanimljivija faca od Roberta Redforda, Donalda Sutherlanda i Warrena Beattyja zajedno, ali to ste odavno shvatili, zar ne? Ne. No, dobro—vratimo se naSem junaku. Barry White je bio apsolutni Sampion discipline zvane „post-orgazmički soul” (u opticaju je i lermin „bedroom soul”) uvevSi u ovu kategoriju kao kriterijum uspeSnosti broj komada ženskog donjeg veša koji zavrSi na stalku za mikrofon. Naravno, ovo je ukrao od tigra iz Velsa po imenu Tom Jones, Sto uopšte nije straSno jer u principu Barry Whitte i nije ništa izmislio sem sebe samog, a to se već tiče dubinskog čitanja lektire za prvi razred OS masmedija („Popism”). Ostali đelikti uključuju kradu Gayevog koncepta bedroom-soula sa ploče „Let’s Get It On”, mažnjavanje Isaak Hayesovih aražmanskih reženja za orkestar, i diskretno džeparenje Jim Webba, kralja mainstreama Sezdesetih (vidi „By The Time I Get To Phoenix”, „Galvestone Bay” itd.). Svemu tome Barry W. je dodao svoj epski banton (nešto poput rike ranjenog nosoroga), spektakulamu pojavu (džin— crnac u neverovatno SljaStedm tunikama sa samsonovskom frizurom i pogledom кокег Spanijela stoprocentna preteča „Magic Egga”—softificirana varijanta Kinder jajeta) i utopističku filozofiju večne ljubavi zbog koje su milionima domaćica širom sveta tih dana krompirpaprikaSi bili preslani. Naime, suze su kapale u I onac. Iz svega ovoga nadam se da zaključujte o kakvoj se osobnoj ličnosti radi, a raeni joS jedino preostaje da vam ukažem na „Let The Music Play” pesmu koja dokazuje da je Banyju joS tada-bilo sve jasno. Naime ona je školski egzemplar savrSene pesme sedamdesetih-briljantan dramski uvodjSpektakularan završetak, u sredini niSta; to samo upućuje na zaključak da „The Collection” zapravo mnogo više govori o vremenu u kome je nastala negoli o svome tvorcu. Dali treba da vam kažem da su svih 16 pesama takve? Ostale tričarije: odličan digital remastering (nebitno), uključene sve Whiteove bitne pesme, podnožljiv pressing (nebilno),prisutan i briljantan „Sho’ You Right” (1987) koji, bivajući jedan od najvećih cmih singlova ’BO-tih, dokazuje superiomost koncepta izvedenog u predhodnom pasusu. MUZIKA; BARKY WHITE kao pojava: ***** (♦ cc)

Gordan Paunović

TRANSVISION VAMP - „VALVETEEN” (MCA —Jugoton)

~Jao!"—Koja Transvision Vamp, ili, Billy Idol jede svoju decu. Ovo već postaje opasno. Poslcdhjih godina svet je zahvalila ćudnovata manija koja se sastoji u prekopavanju đubrišta populame kulture i sklepanju svakojakih frankejStanovskih spodoba od poluraspadnutih i usmrdelih artefakatž njene istorije. Čista nekrofilija.'dakle, mada lepže zvuči kada se prekrsti u tzv. postmodemi Pop. Bullshit. Wendy James, izblajhani MC ovog sastava, motala se lu negde već duže vreme, lažno se predstavljajući kao izgubljena ćerka Andy Warhola. Kakva fatalna grežka. Naime, opšte je poznato da je ovaj čežki Irgovac farba-

raa i priborom za bojadisanje bio tzv. djevac, a čak i da ovo nije tačno, o ženama je u svom životu mislio isto Sto i o Fibonačijevom kriterijumu konvergencije geomeIrijskih redova—dakle niSla. Jamačno. Posle svega „Velveteen” ne bi trebaio nikoga da začudi. Gotovo sva opšta mesta pozilivne rok meta-islorije ovde su nabacana na gomilu, sa obaveznim prefiksom PSEUDO; „wild lhing”-ovski RENTA-A-RIFFOVI, philspeclorovski aranžmani, glam rock pompa, iggypopovski gard (Isusel), Blondie boja kose (samo to, srećom) i za vaše razmiSljanje Dave Ambrosy kao mecena, u svom predhodnom živolu poznat kao čovek koji je otkrio Sigue Sigue Sputnik. Složite ovo zajedno i dobićete lomaču kojoj joS samo nedostake nastrapa pevaljka sklona tumaranju naokolo u ružičaslom kombinezonu da bukne i pošelje sve dodavola. Svako ko je imao bliski susret i sa njiliovom predhodnom

plodam „Pop Art”, mora biti svestan da je u pitanju potpuni recidiv svih ondašnjih grežaka. To samo znači da TVansvision Vamp svojom pojavom dokazuju tvrdnju da u svetu Popa danas postoje istine koje je polrebno prikriti i držati daleko od svih poluinteligenata koji njima, naravno, ne umeju da rakuju. Na svom debiju, dotični TV. su ponosno i pompezno ustvrdili „The rales are... there are no rales”, verovatno pri tome potpuno nesvesni činjenice da je u pitanju jedno od jedina dva SVETA pravila Popa danas (uzgred, drago glasi: Sva ostala pravila dobijaju se dedukcijom iz prcdhodnog pravila). Duboko vjerujući u te reči Transvision Vamp su se zaleteli da iskoriste svaki delić beskonačnog manevarskog prostora koji one omogućuju, saplevši se pri tome na prvom koraku. Jer, odlukom da deluju kroz konvecionalnu Pop pesmu, XV. prizivaju vrednovanje čjjj prvi stav glasi; Grupa mole imali dobre i/ili loše pesme.

Transvision Vamp imaju loJe pesme. Tačka. Stop. Mešajući sve i svašta, mehanički spajajući nespojive stvari a zapravo sve vreme bezočno silujući Pop istoriju, T.V. su reprezenlativni uzorak frankeJtajn-Popa, nezgrapnog, nemoćnog čudovišta koje jednostavno mora zavrSili baš kao i sam Frankenžtajn — smrću u najtežim mukama, predhodno oduzevši život i svom ocu pomračenog uma. Kako se u mora „prst-u-oko” simbola (Marilyn, Velveti, Sex Movies) na omotu „Velveteen ”-a naSao i jedan koji se može smatrati briljantnim (sa gomile nabacanih omota ploča diskretno prnviniji —H»l-raji?ak Snperfiizz BigmufF-a za Mudhoney), možda bi prava ocena za „Velveteen” bila jedan, ali kao šlo nas uči uzrečica zagrebačkih profesora matematike —„ dovraga, ovo je biser”. Pored toga, „Ritam” prašta samo jednom. Dakle: nula, ništica, zero, null (0)

СопЗал Paunovi6

RITAM 68