Ритам

AEROSMITH-PUMP (Geffen—Jugoton)

„Ако ste odrastali u sedamdesetim, onda ste morali voieti—Aerosmith” —tim je rečima Peter Buck iz R.E.M. sasvim si-

gurno jedne od najznačajnijih rock grupa osamdesetih, objasnio razloge za obradu pesme Toys In The Altick. Ima li smisla upitati se koji su razlozi nagnali Run DMC da pre nekotiko godina isto učine sa jednim od najvedih hitova ove grupe Walk This Way... Mudro iskoristivSi priliku za trijumfalni povratak, odiSdeni od loših navika i poroka iz prožlosti petorica „ludih” bostonaca su prvo, pre dve godine izdali divan album Permanent Vacation pokazujudi da je sviranje hard rocka i heavy metala kao vožnja bicikla —kada jednom naučite kako se „produvavaju” zvučnici, jednostavno nema šanse da to ikada zaboravite! A onda je krajem prošle godine izašao gotovo fantastidni hlbum Pump na kome Aerosmith maestralno eleboriraju prastaru istinu da je sviranje rocka pre, i iznad svega, timski rad—da celina uvek MORA biti važnija od zbira delova. Od prve Young Lust do poslednje What It Takes, uz đva ved poznata i nekoliko potencijalnih hitova Aerosmith tutnje zadivljujudom energijom, inspirisano i übedljivo. Ranije desto opisivani kao spona izmedu Led Zeppelin i The Rolling Stones, današnji Aerosmith mogu sa zadovoljstvom da skonu ovu hipoteku sa svojih leda. Jer, prvi viSe ne postoje a potonje su već „prešiSali” u tiražu poslednje plode. Nije li došlo vreme za „Roll over Steven Tyler and te11... the news” *****

NEIL YOUNG -„FREEDOM” (Reprise—Jugoton)

Bide da je Neil Young svoju autobiografiju zapisao još u naslovu stare pesme sastava Buffalo Springfield „1 Am A Child”, jer kako drukdije objasniti da taj čovek i dvadeset godina posle Woodstocka sa istom, gotovo dirljivom Ijubopitljivošdu upire pogled u okrutni svet oko sebe, da bi nam, dosledno svom maniru hronidnog melanholika, rezignirano poručio „Keep on rockin’in a free world”. To je rcfren kojim Young otvara plodu, praćen samo ođsečnim okidanjem akustične gitare, da bi je pedesetak mi-

Momcilo Rajin

nuta kasnije zatvorio istim rečima uz zaglušujuću hard rock tutnjavu i grdeviti elektridni solo na granici distorzije. Tada vapaj bespomodnog postaje krik gnevnog i konadni odraz razlupanom ogledalu hipi sna sa kojim se Young, izgleda, konačno izborio. Dali naslov ovog albuma ima veze sa tim, ostavljam vašoj slobodnoj proceni, no radi se o delu koje bi definitivno trebalo da vas natera da konadno, ako to do sada niste, preslušate opus ovog tipa koji je za one površne najdešde bio samo „Y” iz CSN & Y. Young je ipak „pravi” bio uglavnom samo onda kada je sam dovodio stvari ili do tragikomične brljotine ili do teško dostižne i potresne briljantnosti, mada ni prelazni oblici nisu u njegovoj karijeri bili zapostavijeni. Na „Freedom” ćete dobiti „Don’t Cry”—poslednju Ijubavnu pesmu na svetu, „No More” turobnu poruku ovisnicima, ali i sopstvenoj prošlosti (?), „On Broadway”— apokaliptičnu obradu Drifters standard, „Too Far Gone” ispovest o „ljubavi na prvo pide” i još osam drugih. Ako ste voleii Youngovu muziku dudete da nije zaboravio da manijački zavrde žice ali i da složi svoj nejaki glas medu klavirske prelive i bide vam drago zbog toga. On se ne đrži stila, ved izraza, a malo ih je koji to umeju i dine. Umesto bilo kakvog dubokoumnog zakljudka bidu Slobodan da Younga prepoznam u toreadoru iz pesme „Eldorado” koji mora da übije bika i tako poživi još jedan dan. Sa ovkvim plodama Youngu je sigurno mesto u naselju besmrtnih. Mada svi znamo da je to nigde. *****

Toraislav Grujid

FIT DAI MI RUKU (PGP RIB)

Debi album grupe Fit ~Uz rijeku” (PGP RTB, 1988.) zauvek je obeležila bad —trip produkcija Milana Mlađenovida, onemogućivši

da se u, nesuvislim naslagama ekaterinizma prekrivenom gitarskom rocku ovih Riječana prepozna celishodnija idejavodilja i smisao., Njihove nove pesme plus cover „Zvoni telefon” (prvobitno „Hanging On The Tblephone” —Blondie, 1979) primetno su komercijalnog/radijskog poteneijala, no da bi Fit zaista uspeo u svojim namerama da postane jedna

od dvršdih konstanti domadeg rokenrola koja de dostojanstveno trajati, potrebna im je ozbiljna podrška matidne diskografske kude. Oni je za sada nemaju i verovatno je nikada nede ni imati s obzirom na lakodu kojom se ona distribute na, sa jedne strane narodnjake, a sa druge na Bajagu. Imajudi tu dinjenicu u vidu, slutim da de evidentni trud ostati bez odjeka koji bi Fit že-

leo sem možda kao domada varijanta „velike rock atrakcije U 2, jao!”(Koja) za njihove ovdašnje die-hard obožavateljke (vidi veliku fotografiju na omotu), no to je ved status koji nikome ne bi poželeli. U svakom sludaju, Fit se ovom plodom krede ka vodama utopije, a Ritam to uvek nagrađuje zvezdicom više.

Gordan Paunovid

RITAM 70