Ритам

DAVID CRONENBERG KRALJ VENERIČNOG HORORA

Da „Majmunsko ludilo” Džordža Romera ne predstavlja prvo prikazivanje nekog filma ovog kult autora kod nas, dogadaj broj jedan proteklog FESTa svakako bi bili „Ukleti blizanci”, đo danas najbolje ostvarenje vodećeg kanadskog reditelja Dejvida Kronenberga. Kako je on već dva puta prisutan na FESTu (Mod razaranja, Muva), a i u bioskopima, možemo konstatovati da je Konenberg jedna od najkrupnijih figura svetskog filma ponikla u sedamdesetim, koja je svoj stvaralački vrhunac doživela u osamdesetim. Toj oceni, osim pomenutih, u prvom redu doprinosi i ostvarenje „Videodrome” (1982) a u manjoj meri 1 njegov najslabiji film „Dead Zone” (1983). Roden 1943. u Torontu, Kronenberg se već od rane mladosti zainteresovao za fantastiku, da bi već 1967. za sobom imao diploma iz književnosti ali 1 niz objavljenih fantastičrrih priča. Još tokom školovanja režirao je par kratkih filmova, a prva faza njegove mladalačke kreacije okončana je jednočasovnim horor-kvikijima „Stereo” (1969) i „Crimes Of The Future” (1970). Za profesionalnu afirmaciju, medutim, morao je da čeka sleđećih pet godina. U meduvremenu, u susednoj SAD formirla se čitava generacija lou-budžet horor reditelja predvođena Džordž Romerom (Night Of The Living Dead, Martin), Lari Koenom (It’s Alive), Toub Huperom (Texas Chainsaw Massacre) i Ves Krejvenom (Last House On The Left). Verovatno pod njihovim uticajem, uže i Sire, poumirao je od dolesti unutrašnjih organa), Kronenberg stvara svoj prvi profesionalni film „Shivera” (1975, poznat 1 kao „They Game From Within” i „Parasite Murdera”), u kome definiše bizarnu estetiku „bljutavog i ogavnog”. Za razliku, međutim, od svojih američkih kolega koji su skloniji subverzivnom treS konceptu (minimalizam u glumi, nepostojanje dramaturške konzistentnosti, nemogućnost identifikacije gledalaca, imaginarni milje) Kronenberg primenjuje suptilniju varijantu. Njegovi filmovi su smešteni u urbani, svakodnevni milje, njegovi glumci su „u liku”, pa otud élément strave ne deluje groteskno, već autentično i jezovito. U tom smislu, Kronenberg je najbliži svom kolegi po vokaciji, Vesu Krejvenu, ali za razliku od Krejvenovog „literarnog horora”, on kreira specifičan „seksualno-ontološki horor” zbog čega je i zaradio titulu „Kralja veneričnog horora”. „Shivers”, baš kao i „Rabid” (1976) promovišu u filmske heroje penisolike parazite i crviće; ljudska utroba postaje poprište borbe dobra i zia, a Kronenberg uverava da je svaki seksualni čin perverzija sebe samdg. U „Rabidu” čuvena porno diva Merilin Čejmbers debituje u „dramskoj” roli, kako bi utvrdila da u poredenju sa Kronenbergovim ostvarenjem njene akrobacije iz X-rated filmova izgledaju poput „Snežane i sedam patuljaka”. Sedamdesete godine Kronenberg zaokružuje svojim naličnijim, i jednim od najboljih filmova „Brood” (1979). Snimljen neposredno posle traumatičnog razvoda od supruge, on kao da predstavlja osvetu svim ženama sveta. Kamer-па, zastrašujuća priča o muškarcu koji pokušava da spasi ćerku (Oliver Rid) i pomahnitaloj ženi (Samanta Egar) koja vanmateričnim putem rada patuljaste kreature, predodredene na vrlo kratak život ali i na uništavanje svih onih koji im ugrožavaju majku. Razjareni kritičari su ovaj film najčešće poredili sa dokumentarcima o koncentracionim logorima, dok je Kronenberg uporno izjavljivao da je to njegov „Kramer protiv Kramera”. Početkom osmdesetih, Kronenbergove opservacije se sve viâe sa pol ja „unutrašnjeg horora” prenose na područja ideologie, mentalne manipuiacije, Sto je praćeno i žanrov-

UKLETI BLIZANCI (DEAD RINGERS) David CRONENBERG, 1988. Jeremy IRONS, Genevieve BUJOLD, Heidi Von PALLESKE, Barbara*GOßDON " trajanje: 115 min.

skim skretanjem. Tàko, „Mod razaranja” u formi čiste fantastiche fikcije otkriva naličje naučnih eksperimenata sa dragoni kroz storiju o dva brata (primed sličnost sa „Ukletim blizancima”) sa telepatskim sposobnostima, od kojih jedan pređvodi armiju Kontrolora (Scannersa), naučno stvorenih i izmanipulisanih hibrida, programiranih da upravljaju svetom, a drugi ih sprečava u tome. Size, toliko omiljen u naučno-fantastičnom filimi pedesetih, ovde je oplemenjen jedinò spektakularnim specijalnim efektima Dika Smita, od kojih u sećanju najduže ostaju hiperrealistična rasprskavanja glava. Potpuno originalan koncept, međutim, ujedno idealnu podlogu za svoje „želudačne” opsesije Kronenberg pronalazi u „Videodrome”, filmu koji je komotno mogao i Maršal MekLuan da potpiše. Televizijä je ovde, bukvalno, produženo Culo, izvor fascinacije ali i nedokučive strave. Veliki budžet, Džejms Vuds 1 Debora Hari u glavnim ulogama, nisu Kronenberga približili širokim masama i dobro je što je tako. Nešto više uspeha imao jejilm „Dead Zone” što je i razumIjivo, s obzirom da je rađen po predlošku Stivena Kinga. To je najnetipičniji Kronenbergov film do danas, bez trunke njegovog prepoznatljivog stila, utopljen u maticu kvaziprovokativnog, a ustvari, neisnpirativnog naučnofantastičnog filma koji je, iako vešto napravljen, ozbiljno zapretio da naruši Kronenbergov kult-status. Srećom, on nije hrlio u sledeći projekat, pa je tek posle tri godine ponudio izvrsni rimejk Nojmanove „Muve”, koji je bio veran originalu utoliko što se od njega razlikovao. Grandiozna studija raspada Ijudskost, kako mentalno i intelektualno, tako i flzički, savršeno se uklapa u Kronenbergov svet, i dodala mu jednu sasvim novu opsesiju; traganje za Ijubavlju oslobođenu telesne privlačnosti. To je ujeđno i centralni motiv „Ukletih blizanaca”, najšizofrenijeg filma ikad napravljenog. U njemu je Kronenberg promovisao svoj, do danas, najuspešniji alter-ego Dieremi Ajronsa. Njegova maestralna uloga nije odraz glumčeve sposobnosti da paralelno odigra dva različita lika, naprotiv, majstorstvo je u tome što je on uspeo da kreira jedan, uverljiv, šizofreni lik u dva različita tela. Drugim rečima, Kronenberg od nas ne trail da poverujemo da postoji još jedan Dieremi Ajrons (inače bi, verovatno uzeo dva glumca), već nam plastično prikazuje rascepljenu ličnost svakog „normalnog” čoveka. Zenevjev Biiol je zaljubljena samo u polovinu Dieremi Ajronsa, ali po svemu sudeći ona druga polovina je zaljubljena u nju. Izlaza nema, osim samoubistva. Mračno depresivan, kao uostalom 1 svi raniji Kronenbergovi filmovi, „Ukleti blizanci” ne olakšavaju naše ovozemaljske problème, ali ih prikazuju u jednom potpuno beznačajnom svetlu. Cinično, odvratno, amoralno, ili samo „otelotvorena realnost”; pokazaće budućnost! *****

Dragan Jeličić