Ритам

Filmska muzika: INDIANA JONES AND THE LAST CRUSADE - SOUNDTRACK (WB - Jugoton) BLACK RAIN - SOUNDTRACK (Virgin - Jugoton) GHOSTBUSTERS II - SOUNDTRACK (MCA - Jugoton) THE BIG BLUE - SOUNDTRACK (Virgin - Jugoton)

UMESTO RECENZIJE:

Za časopis, koji između ostalog, tretira muziku i film, prava je sreća kada mu diskografske kuće zadužene za rasturanje belosvetskih licenci (zapravo, zašto množina od reči „kuća”?) po lokalnim prostorima, posle par meseci nirvane, u tako kratkom vremenskom periodu doture vise od dva soundtracka i tako omoguće višestranačko (mislim, na vise stranica) razglabanje na temu međusobne inspiracije dva, tako važna, medija populame kulture, njihovog simbiotičkog uticaja na konzumenta i mogućnost adekvatne povratne sprege, a posebno sa aspekta izvorišta, odnosno primarnosti značaja auditivnih, odnosno, vizuelnih, pojavnih oblika. No, kako će sve to uslediti kada budemo dovoljno bogati i dokoni da iz večeri u veče (pa tako par nedelja) organizujemo tribine naslovljene na primer sa „Muzička influença kao performent magiénih motiva i prevojnih tačaka akcije filmske trake”, uzimajuéi u obzir da ste o nekim od ovih filmova već čitali, o nekom éete tek citati, u rubrici filmskih recenzija, a najverovatnije da ste neke od njih veé videli, ostaje da se pozabavimo time kako, u stvari, zvuči ono što vam se, tek provuklo kroz uši dok ste (bez daha?) gledali kako Michael Douglas,, Sigourney Weaver, ili Harrison Ford izlaze nakraj sa problemom Svetskog Zla. Salu na stranu, uvek se postavlja pitanje kakva je, zapravo, osnovna funkcija filmske muzike - da li ona treba da figuriše samo kao podloga, neka vrsta dekora koji upotpunjava opšti doživljaj gledanja filma, ili joj treba dopustiti da u odrederfim sekvencama postane vise od atmosfere, tj. zameni na neki način glavne junake ili aktivnu radnju filma. Iskreno гебепо, ne smatram se dovoljno kompetentnim za upuštanje u raspravu oko takve stvari, sraatrajuи da je to pre pitanje teorije pravljenja filma. Činjenica je, ipak, da poslednjih godina fîlmska muzika, odnosno ploča u čijoj nomenklaturi stoji „original motion picture soundtrack”, dobija sve veći, kako umetnički i komunikacijski, tako i komercijalni značaj, nastavljajući svoj život nezavisno od filma, često doživljavajući sasvim drugaćiju sudbinu. Sämim tim, promenio se i pristup autora filma i kompanije odabiru materijala muzike za film, njenih kompozitora i izvođačaMSJ sklopu toga se može napraviti jedna gruba podela na, korišćenje tzv. klasične filmske muzike, odnosno, angažovanje jednog kompozitora, majstora instrumentalne muzike i, koncepcija „variouse artists”, tj. angažovanje manje ili više (bolje, a i ćešće, to drugo) poznatih imena i njihova interpretacija songova na zadatu temu. Ovakva podela funkcioniše i u recenziji koju «täte: Muzika iz filmova „Ghostbuster 1Г i „Black Rain” je primer ove druge, „pluralističke”, koncepcije, s tim što za „Black Rain” važi i ono, „All Stars”.

Prva razlika je u materijalu, koji očigledno (u oba slučaja), nema tek puku svrhu popunjavanja šupljina na filmskom platnu. Očigledna je пашега kompanija da svoje filmova podupru što efektnijim i potrošački primapiljivijim zvučnim zapisima. U oba slučaja, izbor muzike i njenih interprelatora u direktnoj je vezi sa komercijalno-artističkim aspiracijama filmova. U slučaju „Ghostbustersa”, lako je uočljiva namera gazda filmske kuće „Columbia” da ga učine što zanimljivijim rnladoj, publiai, pre svega tinejdžerima, naročito američkim. zvezdu soundtracka i nosioca udarnog singla „On Our Own” izabran je Bobby Brown (zastupljen sa još jednom, manje-više dosadnom, pesmom), a debelo su plaćeni i Run DMC da „odrepuju" mega hit i naslovnu kompoziciju iz prvog filma. Ostatak ploče popunjen je diskotičnim zvukom imena tipa New Edition, Oingo Boingo i si., te nesuvislim high-energy pokušajima Glenn Freya i Jamesa „Ј.Т,” Taylora. Jedino mi nije jasno kako se u sve to, i to bez mogućnosti da mu bar pola tuceta Totografija (sa duplo vise naočari) bude objavljeno na omotu, upleo Elton John? Jedina njegova pesrna na ovoj ploči odnela joj je jednu zvezdicu, koju je, naprimer, gotovo sam, za „Black Rain” zaradio Ryuichi Sakamoto. I, dok je kod „Ghostbustersa” problem besmisla ćelokupnog projekta i vise nego očigledan, jako bi zanimljivo bilo popriôati sa ljudima iz „Paramounta”, odnosno njihove muzičke filijale „Virgin”, o njihovoj ideji da na istom mestu sakupe Iggy Popa, ÜB4O, Soul II Soul, Sakamotoa, Les Rita Mitsouko And Sparks, Gregg Allmmana (!!!), pa još angažuju Sakamotoovog nesvršenog učenika Hansa Zimmera da instrumentalno obradi „temalske” praznine na vinilu! Ma koliko zanimljivo može zvučati takav konglomerat (u optimalnim uslovima), na ovoj ploči zvuči potpuno haotično i disharmonično, rascepkano, u stvari, to uopšte ne liči na album. Pojedinačni kvaliteti (skoro) svih ovih izvođača su neosporni, ali, zaista jesuludo skupiti ih sve na istom mestu dozvolivši im maksimalnu kreativno-stilsku slobodu. Tako se Iggyev cool glas meša sa, uvek emocionalno isforsiranim, ÜB4O, a uvek duhovita interpretacija Rite Mitsouko, ovde je progutana od strane patetičnog Ailmana. Za razliku od prilično megalomanskih ambicija ekipâ zaduženih za promotiranje filmova čiju sam muziku, u granicama dobrog ukusa, popljuvao u gornjem pasusu, producenti „Indiane Jones” i „Big Blua” su se odlučili za mimiju, konvencionalniju i, može se reći, po uspeh (funkcionisanje?) filma sigumiju, soundtrack šemu - uputili su pozive pravim kompozitoroma, već iskušanim na tom polju, Johnu Williamsu, odnosno, Ericu Serra, koji su svojim radom na ove dve ploče demonstirali vrhunsku profesionainost pristupa radu i samog izraza. John Williams, stalni clan Spielbergove ekipe ovo im je deseti zajednički projekat, uključujući prethodne nastavke avantura istog junaka i „Star Wars”, npr. - se opredelio za najklasičniji oblik filmske muzike, tematski instrumentalij za simfonijski orkestar (ovaj put, Holivudski 5.0.), u maniru najslavnijih holivudskih kompozitora, najbliže izrazu jednog Dimitria Tiomkina..Williamsova muzikaje, na platnu, u tolikoj korelaciji sa radnjom filma, da se, komotno, može zapitati da lije film rađen po njoj ili, ipak, obrnuto. Na ploči, bez slikovnog ugodaja, takode se sa sigumošću može prepustiti muzici i njenoj, nepogrešivoj, atmosferskoj topografiji - ako postoji bilo kakva primedba vezana za elemente kompozicije, njene emocije ili ritam, onda ide na dušu scenarija i njegovih, eventualnih, nejasnoéa ili naivnosti. Williamsovo delo je ne samo dobro uraden domaći zadatak, veé i vise od čiste ekspresije - retko viđeno muzičko-ambijentalno kreiranje jednog iaginamog sveta, koji u onom Spielbergovom nema brata blizanca, već, fantazmagoričnu paraleinu stvamost. Serra u svome radu nije otišao tako daleko, gledajući da najpre zadovolji potrebe filmske trake, ostavljajući vrlo malo prostora nesputanom delu svoje imaginacije (onom koji ne mora brinut o scenariju). Zbog toga su gledanje filma (sa muzikom u njemu) i slušanje soundtracka dva sasvim različita doživljaja, u korist onog prvog. Ericu Serra nije pošlo za rukom da „preslika” kompaktnost filma na svoj vinilni zapis u tolikoj men da bi se u svakom trenutku znalo da se radi o jednoj muzičko-tematskoj sredini. Ipak, oni ni u jednom trenutku ne greši u ekspresijama, koje sve, na žalost, vise podsećaju na retrospektivu, nego celinu. Tome, po malo, doprinosi i izabrani način interpretiranja, sumamo - negde između onoga što se naziva new ageom i tzv. klasične filmske muzike, u kome, pored kotapozitora-multiinstrumentaliste, ima, ipak previse, gostiju, koji svojim načinom sviranja (iako su, zapravo, samo/trojica) kao da unose suviše nemira u opštu atmosferu ploče. No, to je ploča koju, i pored svega, nije zgoreg imati. Sve u svemu, ne mogu reći da sam proveo bogzna kakvo vreme preslušavajući sve ove stvari. Zapravo, ne verujem da čemo se, već do idućeg broja „Ritma”, sećati bilo ćega od ovoga. Cast, doduše, pripada Williamsu, ali to je ipak ploča koja se ne stavlja u svaoj prilici na gramofon, a i kada se stavi, nema smisla ne preslušati je celu. Serra je znatno instantniji, ali možda sam prema njemu toliko kritički raspoložen samo zato što sam ga slušao posle Williamsa. Ipak je, muzički, to vrlo dobra ploča. „Black Rain” će se desiti ono što su Ijudi koji su osmislili njenu koncepciju, u svakom slučaju hteli da izbegnu - pamtiće se samo po Iggyvom hitu (i pored eventualnog skidanja novog singla). „Ghostbusters” ne treba vise ni komentarisati - već su mi daleko, kao ružan san! „Indiana” 4 „Big Blue” 3-4 „Black Rain” 3 „Ghostbusters” 1-2

Bojan Žikić

77