Ритам

KLIK

REMIKSI CARUJU i kao novi vid prepucavanja. Paul Simonon, nekadašnji basista The Clash, objavio je pod imenom svoje bivše grupe singl - “Return To Brixton". Rečje remiksu kiasične numere “Guns Of Brixton" sa albuma "London Calling". To je svojevrstan odgovor na pozajmicu bas iinije iz te pesme koja je sastavu Beat international donela bro] 1 hit "Dub Be Good To Me". Očigledno je u pitanju sujeta jer je Simononu već davno isplaćena odšteta zbog “pozajmice". CURTIS MAYFIELD, soul zvezda s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, posebno poznat po muzici za ključni "crni" film iz tog periods "Superfly" radiće "žive" snimke za nastavak pod naslovom "Return Of Superfly". U filmu će se takodje čuti Eazy E, Def Jef, Tone Loc, King Tee, Uzi Bros i Mellow Man Ace. ice-T izvodi novu verziju feme filma iz 1972. pod naslovom Superfly 1990. Novu temu filma treba da napiše Lenny Kravitz. ‘

POSTOJI LI METOD U LUDILU?

Iggy Pop je jedna od retkih rock’n’roll zvezdi koja nikad nije trebala da traži sebe. On jeste rock’n’roll, licem, telom i glasom. Upravo jedudno kako za taj lik (sa svim pripadajućim grimasama) nije pronađen odgovarajudi filmski glumadki zadatak, kako bi se па celuloidu zabeležilo ono što je u svesti mnogih jedno od defmitivnih prikazanja rocka. Cry Baby John Watersa (ekskluzivan intervju u ovom broju Ritma)gde se pojavljuje kao retardirani brđanin bez svih zuba u osmejku. Nekako odmah posle Kanskog festivala na kome je bio gostzbog pomenutog filma, pojaavio se prvo singl Home, a onda i novi Popov LP Brick By Brick, koji ga predstavlja u još jednom

podmladcnom neorokerskom izdanju. Za razliku od prethodnog albuma Instinct, na kome gitare obezbeduje. ex—Sex Pistols Steve Jones, ovde je ekipa za žičanim instrumentima nešto manjeg pedigrea a nešto višeg komercijalnog rejtinga naime prateći sastav čine Slash (električna gitara) i Duff (bas gitra) iz metaloidnih Guns & Roses. Kolik je album ružan, prljav ili zao prepustićemo kritičarima Ritma da prosude u jednom od narednih brojeva, kada ćemo vas izvestiti i o tome koliko ima istine u vestima da se prvobitna Popova grupa —beskrajno uticajni The Stooges —okuplja do kraja godine za snimanje jednog povratničkog LP-ja. Do tad se naravno zalažemo da idudi put sa Iggyjem svira пеко ko zna šta je to blues. Koja to može. D.A.

NAJBRŽIM PUTEM U LOBANJU

Nekom ko nikad nije preslušao nijednu plodu njujorških Sonic Youth teško da će išta značiti zaključak da su upravo objavljenim albumom Goo ispunili i najdivljija od onih obećanja koja su davali od svog nastanka 1982. Sonic Youth su sve vreme tokom osamdesetih smatrani neprikosnovenim kraljevima underground—dovoljno arty da bi ih prihavatili pretenciozni, dovoljno rock’n’roll da bi ih prihvatili kao verne nedem neizvešatadeno uličnom svi kojima je do toga stalo. U ovoj novini je o tome pisanou dva maha ojSirno (Ritam 2—Teeny Boppy Bop, mali esej P. Cudanova, te Ritam 4 Rock And Roll For President, eksluzivni intervju A. Čikare) i budući da gostuju u Ljubljani 22.9. napiše tek možete odekivati. No njihov debi album za jednu istinsku „veliku" diskogarafsku kudu Geffen pod imenom Goo dovoljan je povod sam po sebi za jedan mali hvalospev. Goo predstavlja povratak nasabijen zvuk najboljih Sonic ploča — EVOL (1986) i Sister (1987) bez gubljenjezrelosti koju je Daydream Nation (1988) đosezao. Od izmučene erotičnosti Kim Gordon u razgovoru sa Chuck-D.jem na singlu Kool Thing, preko potresne onostrane Tunic u kojoj oživljavaju Karen Carpenter do pesama o groupie devojkama (My Friend Goo), letedim tanjirima (Disappearer) , mentalnoj bolesti (Cinderella 'sbig Score), religioznim traumama (Mary-Christ), Sonic Youth rasipaju budude klasidne rifove i teme širokom rukom, đosežudi konadno dugo obedavanju velidanstvenu demonidnost posle koje

11