Ритам

Pixies su uspešno priveii kraju ovogodišnju posetu Evropi I za oproštaj su prlpremili EP sa četiri pesme - kombinaciju remiksa I do sad a neobjavljenih pesama. Black Francis Je održao I nekoliko solo nastupa. Razlozi za to su vrlo pragmatične prirode I nisu najava ozbiljnijeg angažmana na tom polju. Francis se, naime, plaši leta avionom i solo svirke treba da finansiraju putovanje preko Atlantika na luksuznom brodu „Queen Elizabeth 2". Prethodni, američki, solo izlet je poslužio za kupovinu nameštaja. PrINCE očigledno hoće da sve radi sam. Poslednji projekat ima samo marginalne veze sa muzikom. U svom Mineapolisu otvara veliki nocni klub koji b! trebalo da se zove Grand Slam, po istoimenom lokaiu iz filma „Graffiti Bridge”. Disk džokeji kluba će imati pristup do sada neobjavljenim snimcima firme Paisley Park, a pozornica će biti poligon za predstavljanje novih Princeovih štićenika.

SOPSTVENI BLIZANCI

Samozatajnost kojom su početkom osamdesetih Cocteau Twins pokupili simpatije kao "poslednji zaista inovativan bend" (kako su tada viđeni), stvarajući dela kao što su originalni Head Over Heels (1983.) i barokni Treasure (1984.), postala je negde do 1986. konstrukcija kojoj je svakog časa pretilo rušenje. Kao sastav sa kojim je najčešće identifikovan zvuk koji je promovisala firma 4 AD, Twins su za mnoge bili i sinonim za izazovnu pop altemativu onome što se događalo na zvaničnim hit listama. Nažalost, eterične melodije sa glasom shvaćenim kao dodatnim instrumentom (bez pevanja reči - one su i tako ponekad nepotrebne) nekako nisu uspevale da zarade dovoljno sredstava koja bi 4 AD-ju omogućila bezbedno egzistiranje i do kraja osamdesetih. Verovatno se u tome kriju razlozi za kasniji zaokret ove firme ka rockerskijim (?) grupama poput Throwing Muses ili Pixies. Što se samih Cocteau Twinsa tiče, oni su pokušavali da inoviraju sami sebe. Od saradnje sa Haroldom Buddom (klavir na raznim samostalnim i projektima Briana Enoa) na Moon & The Melodies, do potnaka ka predvidljivijim muzičkkn formama pop muzike kroz uvodenje udaraljki na Blue Bell Knoll , njihov modemistički pristup pokazao se prilično otpomim i vitalnim. No, bilo je potrebna da se pojave The Sundays, koji su predložak stvoren od strane Cocteau Twinsa ekonomično preradili u savremenu, radiju vrlo prilagodenu pop muziku što od Twinsa preuzima nežnu bajkovitost i krislalnu produkciju, a dodaje tekstove i populističku jasnoću tamo gde Twins već godinama namemo da pretvoraju nerazumljivost u kategoriju po sebi. Novi LP Heaven Or Las Vegas pokazuje da su Cocteau Twins sposobni da se nose i sa tako suptilnom pop konkurencijom kakvi su The Sundays i da pritom održe integritet i steknu još poštovalaca, zahvaljujući upornosti s kojom istrajavaju na svojoj viziji te muzike. D.A.

THE POGUES

Posle godinu dana trežnjenja Shane McGowan je svatio da jemnogo pametnije bitiživ. U prevodu - The Pogues imajunovi album. Ploča se zove Hell's Ditch isnimljena je ovog leta sa Joe Strummerom kao producentom. Bide da je ruralni ambijent Velsa, u kome je album nastao, odigrao nemerljivo pozitivnu ulogu na Pogues koji u svom novom izdanju zvuče bitno zdravije i poletnijenego na prošlogodišnjoj ploči Love And Peace па kojoj je letargija opasno pratila da ovlada svim znacima života. McGowan je za Hell’s Ditch napisao devet od ukupno dvanaest pesama i u toj činjenici treba tražiti i glavni razlog žto je ovaj album sasvim blizu briljantnog muzičkog tečajageografijekakavje bio If I Should Fall From Grace With God. Izrastanje The Pogues u najveću svetsku WORLD MUSIC grupu, dobija kroz pesme sa Hell’s Ditch svoju punu potvrdu. Dok naslov Summer In Siam govori sam za sebe, naslovna pesma sadrži genijalno upotrebljenu temu iz "Grka Zorbe", a u country-punku Sunnyside Of The Street Shane se razračunava sa mračnom prošlošću i to stihom "Ukrcao sam se u voz / sa srcem punim mržnje/ i željom da povratim". Od Orijenta do zemlje Sv. Patricka Shane je apsolutno jedini koji takve reči može da otpeva (tj. odreži) tako da zvuče jednako bolno i roman tično. Možda neki to previdaju, ali The Pogues su verovatno poslednji romantičari u pop svelu i dok god budu pravili ploče kao što je Hell’s Ditch ova planeta će biti barem malo srednija.

Tomislav Grujić