Ритам

BOYE 78 Search & Епјоу Možda o tome nikada niste razmišljali, ali Воув su (izuzimajući Pekinšku patku) jedini sastavsa bogate novosadske new wave soene sa početka osamdesetih koji je stigao do svoje druge Velike ploče". Verovatno nema čoveka koji bi objasnio ko je I kako udeliotu zlehudu sudbinu novosadskim bendovima, ali je oduševljavajuća činjenica da se ni jedan od albuma koje su oni iznedrili пе može oceniti sa manje od 'vrlo dobar". Remek dela (Luna, Obojeni program) da I пе pominjemo. Da je bilo pravde Воуе bi danas trebalo da objavljuju svoj peti album kao značajna konstanta domaće pop scene, a ne da budu u poziciji da dokazuju da briljantnost prvenca Dosta, dosta, dosta nije bila samo splet srećnih okolnosti I blagotvornog upliva duha-zaštitnika Dužana Kojića. Kako god bilo, upornost kojom su tokom proteklih godina gradile svoju viziju zdravog rock’n'rolla bilaje garancija dase neće sapiesti na drugoj stepenici svog vinilnog razvoja, Za razliku od debi albuma koji je bio svojevrsni kondenzatživota grupe u periodu između 1981. i 1988. godine, 78 sadrži materijal nastao u poslednje dve godine (izuzevstarog favoritada sam radosna), međusobno srodniji po atmosferi, ritmu itenziji. Toje uslovilo da donekle bude narušen balans kakav je па debiju postojao između buntovničkih manifesta (Dosta, dosta,

KERBER Peta strana sveta PGPRTB Šesti LP za niški Kerber, i dodatnih tridesetak minuta audio torture za nevine. Kao i na prethodnim pločama, tako i na ovoj "strani sveta' apsolutno se ništa, ama baš ništa - što se nije već u njihovoj diskografiji ostvarilo - ne događa. Odavno ustaljeni koncepcijski (ne)red, blizak podmazivanju instrumenata, 'pozajmljivanju ideja’, i već tradicionainom usisavanju mrvica od obilnog, neukusnog, obroka Riblje čorbe, kulminira i na ovoj ploči. Najbezumnija pesmaje hitMama-Tata, obaveznatričetiri komadasu pseudometaloidne tvorevine monstruoznih razmera AnaA., Otkad te ne volim, Nema ničeg iznad oblaka, Kod i Amerikanca, dve su nevešto montirane - krcate bezosećajnošću i lošim ukusom - laganice, ližene bilo kakvog efekta Na žaiosl, Nikađ ponovo, i napokon, ostatak materijala je eksperiment sa drugim zvučnim sazvežđima od kojih bi - mada nije pravilo neka mogla I da übode slučajni hit. Jedini momenat pristojnosti, ove vanserijske

fekalije, uokviren je u pesmi Igraj sad, kao i u odličnom dobožarenju Dragoljuba đuričića, koji definitivno, gubi vreme u ovakvoj grupi. Kerber se nikada neće promeniti, uvek će ostati nižerazredna palanačka polu-atrakcija, ijoš puno će nam godina nuditi plodove autorskointerpretatorske nemaštine, nemara, blaženog neznanja I ravnodušnosti.

Božidar Radojičić

THE NOTTING HILIBILLIES Missing... Presumed Having a Good Time Phonogram - Jugoton Sam nasiov ukazuje na pretenzije ovog izdanja. Mark Knopfler (Dire Straits) sa nekolicinom prijatelja (Brenđan Croker, Steve Phillips, Guy Fletcher) kroz prepoznatljiv country-foik ugođaj evocira uspomenu na dane kada nije bio dokoni superstar i kada je sl'čan repertoar izvodio po engleskim provincijskim . pabovima. Od uglavnom služljivog i na momente prijatnog materijalatreba izdvojiti Knopflerov dirljivo

dosta), ižčašenih Ijubavnih pesama (Gde moiemo se sresti ) i posveta likovima lokalnog polusveta (Mama Kivi), ali i da bude nadomešten ništa manje snažnim i doslednim viđenjem okruženja koje izaziva dostojanstven stav - Ne igram uz ritam taj. Koliko god daje odbijanje, kao glavni oslonac svetonazora Воуа na ovom albumu, u suprotnosti sa, površno gledano, opštim mestom analize 'ženskog principa' - predavanjem - postoji uzročno posledičnaveza izmeđute dve stvari. Muzički, Воуе su i dalje па tragu žive sinteze poletnog, gotovofunky poigravanja ritam sekcije I praštećeg gitarskog zvuka koji пе struže besomučno kao testera sve vreme, već se najčešće obrušavazadivljujućom silinom u refrenima. Biseri albuma su Ne igram па

nemaštoviti MTV poluhit Your Own Sweet Way.

Nedeljko DRobac

LINDA RONSTADT Сгу Like A Rainstorm, Howl L!keTheWind Electra - Jugoton Da bi se na odgovarajući način u popularnoj muzici odredili, mesto i značaj, recimo, The Fall I Harolda Budda mora postojati snačna'srednja struja'. Pod ovimterminom, ako se osiobodimo suvižnog sociologiziranja, podrazumevamo sva ona dešavanja koja se direktno reflektuju kroztop liste. 'Srednja struja' ili 'mainstream' ukidasva ikonoklastička, odnosno artistička nastojanja, ali zato najpreciznije odražava modu i duh vremena. Ako se poslužimo ideološkom terminologijom ondaje srednjastruja, ne reakcionarna kako mnogi novopečeni levičari uporno teže da je prikažu, već pre konzervativna, te je stoga ponovo, najmanje zanimljiva mladim intelektualcima koji i u popu traže ideološke I

ritam taj, u kojoj neka rešenja (prijatno) podsećaju na opuštenosttretmana Minutemen/Firehose, Čarobnjakov zagrljaj, prototip tvrdog power-popa i furiozni instrumental 78 km, kakvog se ni Link Wray ne bi postideo. Album zatvara jedina moguća poruka Ja sam radosna, pesma koji pamtimo još iz 1981, i na kojoj glasom gostuje autor teksta Aleksandar Tišma (Luna, La Strada). Jedina stvar па koju Воуе nisu obratile dovoljno pažnje je ponekad nezgrapna metrika stihova, ali svi znamo šta su htele da nam kažu. Kada je u pitanju takva dragocenost kao žto je 78 ne treba biti sitničav. Novi Sad, rave оп!

Tomislav Gru/ic

artističke egzibicije. Bez ikakvih sličnih primisli i pretenzija, Linda Ronstadt, nekadašnja tinejđžerska zvezda je uz pomoć jednog starog prijatelja PeteraAshera I jednog novog Aarona Nevillea, uspeia da dokaže kako ulazak u zrele godine ne mora neminovno biti bolan proces, već se može odvijati navrlo dostojanstven način. Kada su nekada davno Johna Lennona pitali kako procenjuje koliko je neki album dobar, on je odgovorio - po tome koliko sadrži hitova. Ova ploča bez daljeg nosi nekoliko pesama takvog potencijala, no ono što je čini bhljahtnom jeste usklađenost materijala I fantastična produkcija. Velike su ploče one kojima vreme пе oduzima ništa na veličini i značaju, odnosno čijase lepota otkriva svakim novim slušanjem, Сгу Like A Rainstorm, Howl LikeThe Wind je upravo takav album.

Momšilo Rajin

63