Ритам

ТНЕ POGUES Hell's Ditch WEA-Jugoton Kao jedna od retkih istinskih nada irske muzikeThe Pogues su negdesredinom osamdesetih zablistali svojim punkiziranim folkom i stekli kultni status - bili su divlji, jedinstveni i neponovljivi, san svakog alkoholičara između 11 i 35 godina. Shane McGowan je bio otelotvorenje svega što su želeli da budu oni koji su sebe nazivali gubitnicima/pobednicima u igri sa 'starim kučkinim sinom životom". U svakom slučaju bili su autentični u takvoj meri da su postali propagatori osnovnih irskih vrednosti - pre svega piva Guiness. Šta se potom dogodilo. Cena piva Guiness je porasla, Pogues su počeli da istražuju daleke zemlje pri čemu im se dogodila jednasjajna ploča, Shane McGowan je položio ispit izdržljivosti jedno vreme krijući se od ostatka grupe, zatim je usledilajedna blago neuravnotežena ploča, elegantno i diskretnozanemarena od strane kritike i ohpžavalaca. No, i pored svih pretpostavki za katastrofu interkontinentalnih razmera, ovi veseljaci/veselnici (nepotrebno precrtati) otplovili su daleko od duha Peace & Love (otome beše reč), vrativši se šarmu /// Should Fall From Grace With God,

vešto prezentovani hard rock. Raskoš buke saovog albuma posebno usmerava pažnju na dvojicu izvrsnih gitarista koji su preskočili ponor (u kome su nestali mnogi naši hard i heavy gitaristi) zato što su svoja blues iskustva, posredovana preko Pagea ili Blackmorea, oslavili kod kuće. Jedine momente nesigurnosti treba pripisati pevaču, čiji vokali zvuče pretenciozno i robuju klišeima. Albumflazom / bezumlje nam tek 1990. otkriva опо što je trebalo da imamo u sedamdesetim (čast izuzecima).To moždazvuči poražavajuće, ali pruža nadu da ćemo se tek u devedesetim uklopiti sasvetskim trendovima, U opštoj eri deficita rock’n'rolla ova ploča predstavlja sve ono što ste hteli i hoćete da čujete, ali niste imali gde i kada. Ovim Majkama su potrebna deca.

Božidar Radojičić

M.C. HAMMER Please Hammer Don’t Hurt ’em Capitol - Jugoton Tri meseca nakon što je Novi Ritam prvi put pomenuo na svojim stranama ime MC Hammera, većina stvari koja danas čini njegovživotje multiplicirana. Porsche 911 je postao Porsche 939, 5 miliona

prodatih primeraka Please HammerDon’t Hurt 'em-a danas su više od 10, dok istovremeno oduševljenje i prezir asimptotski teže beskonačnosti. Oduševljenje je razumljivo jer niko nikađa nije uspeo da sinhronizujetu brzinu mrdanja udova sa otvaranjem usta, pa makarsve bilo play-back. Toliko o oduševljenju. Rap je oduvek imao problem sasopstvenom nemogućnošću integrisanja u standarde industrijezabave. Paradoksalnojer je je očigledno da danas пе postoji ni jedan žanr koji satoliko uspeha i sistema liferuje dragocenu kategoriju koja se zove ZABAVLJAC. Da li ste ikada videli neki spot De La Soul ili Public Епегпу? Please Наттег... je bitna pločaza rapžanrjer predstavlja ekspiicitno mada neželjeno prihvatanje odgovornosti industrijeza njegovu neintegrisanost MC Hammer je model rappera kakvog želi diskografska industrija: ispranog, izbledelog, pristojnog, Oni ne žele psovke, buku i nalepnioe na pločama koje prizivaju roditeljsku ruku, doksaTribe Called Ouest ne znaju šta da rade. MC Hammeri tek dolaze, neki čak nisu ni crni; ko je rekao Vanilla lce? Ostalo znate: da samo tri

nagradivši nas malom interkontinentalnom priručnom Biblijom - Hell's Ditch. Dok su па // I Should... pretežno brljali po nasleđu I svetskog rata i lučkih krčmi, još uvek se u priličnoj meri držeći obala rodne grude, sadase, otrgnuvši se od iste, vraćaju u obličju mornara iztridesetih godina i pričajući - 'O, čoveče, čega sve nema па svetu'. Ali, опа Ijudska poderotina McGowan je suviše iskusan moreplovac da bi bio impresioniran bilo kojim od tih belosvetskih čudesa. Prepričavajući ih, on samo konstatuje. No, sa nostalgičnošću, i

Gordan Paunović

pesme nose Hammerov potpis - ne morate ni sumnjati da su najgore; da se ostale savršeno uklapaju u ekološketrendove recikliranja postojećih stvari, s obzirom da su nastale sečenjem i iepljenjem standarda Marvina Gayea, The Jacksonsa, The Chi-Lftes, RickaJamesa, EarthVVindAnd Fire, i Princea (dva puta). Time je, pored rapa, pogažen i njegov osnovni stvaralački metod - sampling - koji nije kupovina na veliko postojećih melodija, većsuptilna baza za rap kolaže. Da li ste očekivali nešto bolje od muškarca koji nosi šalvare?

MORRISSEV Bona Drag Virgin-Jugoton Danas, kada je stvar oko Smithsa utihnula, morrisseyje u poziciji u kojoj je većina stvari konačno podređena njegovoj solo karijeri. Sam proces pisanja pesama nije se promenio, niti njegov način pevanja, već su njegovi saradnici bili ti koji jednostavno nisu želeli da zvuče kao Johnny Marr. Zbog ovogavećina pesamazvuči kao da je nastala samo zbog tekstova, dok Morrissey i dalje traga za onom vrstom saradnje koja bi mu pružala

to ne direktno - duh sentimentalnosti kojim je podvučen svaki stih zarobljavajući se tetura kroz svih trinaest pesama. Znatno manje rockiziran nego prošli put kada su se motali ovuda Pogues ne nude nikakve revolucionarne ekscese, Hell’s Ditch poseduje izvesnu starinsku patinu koja ovoj ploči daje ukus starog viskija. Shane vise ne zvuči kao da se pridržava za mikrofon da ne bi pao (zato što jeto najbliža stvar ža koju se može pridržati) pre zvuči kao mornar koji je izgubio brod u luci neke francuske kolonije i da bi preživeo peva sa nekim lokalnim bendom. To je taj belosvetski duh - jedine pesme koje zvuče zaista irski ne peva on, već Теггу Woods. Hell's Ditch je namenjen svima onima koji su preturili prilično toga preko glave, srce ili jetre - oni novopridošli teško mogu da korrluniciraju sa ovom pločom, U paklenom jarku (vukojebina, mesto gde je bog rekao laku noć - prim. dežurnog prevodioca) ništa пе može biti gore od onoga što je bilo - prema tome, čemu brinuti? Kao što kaže čuvena poslovica iz prvog stiha naslovne pesme: "Life is a bitch and then you die."

Janja Bobić

oslonac i istu vrstu inspiracije kakve mu je pružao Marr. lako ovoj zbirci solo singlova nedostaju neki tipični primeri Morrisseyjeve senzibilnosti (Michael Bones ili Oh Well, ГН NeverLearn, na primer), pesme ipak odlično predstavljaju ne samo njegovu ozbiljnost u prihvatanju realnosti, već i humor koji koristi u njenom prevladavanju. On ume istovremeno da mašta i koristi realnost. Ovo pesme oslobađa napetosti, čini ih prirodnim I dalekim od patetičnog, sredstvo oživljavanja, a ne samo beleženja frustracija. Iz ovoga proizilaze njegove često kontradiktorne osobine, ali baš u tim suprotnostima leži njegova jedinstvenost kao i polazište za čvrste stavove o ostalim živjm bićima (Ves lAm Blind), Ijubavi i apstinenciji od iste (Dissapointed, LuckyLisp, Will Never Маггу) , o politici i realnostima života uopšte (Interesting Drug, Everydayis Sunday), ali i o osetljivijim temema o kojima se retko ko usudio đa piše, kao što je muška prostitucija (Picadilly Palare). Ova otvorenost i stalno preispitivanje i sebe i drugih i dalje Morrisseyja čini posebnim i dragocenim.

Milja Jovanović