Ритам

kupljenje za sva obećanja која je želeo, a nije mogao da ispuni. Krajem 1990. objavljena, definitivna kompilacija Robert Johnson: The Complete Recordings, baca verovatno konačno svetlo na njegovu muziku. Svih 29 pesama, zajedno sa probnlm snimcima i drukčijim verzijama (ukupno 41 j, u digitalnom remasteringu, pružiče masi novoregrut ovanih blues obožavalaca d o st o j a n uviđ u rad čoveka od koga je sve počelo. Jer, s 1 u š a j u č i Johnsonove "Svveet home Chicago" ili "Dust Му Broom", može se otkriti kako je, zapravo, on "predviđeo" posleratni električni Chicago-blues, smeštajući u svoje gitarske deonice gotovo kompletne aranžmane za ritam sekciju, ritam i solo gitaru, a ponegde čak naznačivši i k 1 a vir s k u p г a t n j u . M u d d у Watersu i Elmore Jamesu nije bilo teško da to podele sa svojim pratećim sastavima, kreirajući od ovih pesama standarde. Johnsonovo isprepleteno sviranje u kome se suđaraju bazični ritam i "solo" izleti, najčešće u vidu "slide" ukrasa, jedno je od najfascinantnijih iskustava u bluesu, a i sam Keith Richards priznaje da je, kada je prvi put čuo Johnsona, pitao Briana Jonesa "ko je drugi gitarista". Johnsonov glas, nasuprot većini

biuesera, nije dubok, moćni krik razjarenog mužjaka - takvim glasom se može otpevati "Mannish Воу" ("Fm gonna make love to you, in a five minutes time"), ali ne i "Phonograph Blues", pesma o NESPOSOBNOSTI za kontakt sa suprotnim polom. Johnson se ispoveda bolnim, prodornim i visokim glasom čiju su tragiku i emotivni naboj posle njega dosegli samo Sam Cooke (u "Change is Gonna Come") i

Oiis Redding (u "Тгу A Little Tenderness"). Johnson je apsolutno jedini blues muzičar, crni muzičar uopšte, koji je od svoje seksualnosti stvorio svoj pakao (opsesije Marvina Gayea nemaju ni približnu težinu kao Johnsonovo prokletstvo) - njegove lascivnosti u pesmama najčešče su puke želje i fantazije, a surova realnost koja probija kroz slihove "Stones In Му Passway" govori o impotenciji, direktnom otelotvorenju beziziaznosti sopslvenog života.

Smrt Roberta Johnsona, onako kako se zaista odigrala, mnogo je tragičnija i be,smislenija nego što legende o ugovoru sa Satanom kazuju. Đavo je došao po svoje u obličju nekog Ijubomornog muža koji je Johnsonu sipao otrovan viski na jednoj seoskoj igranci godine 1938, samo nekoliko meseci pre nego što je John Hammond pošao u potragu za njim radi velikog koncerta u Carn e g i e Hallu. Slavaje prekasno došla po Johnsona i zatekla samo mit koji se već formirao. Danas, kada blues doživljava svoje najsjajnije danc od srcdine šezdesetih, kada John Lee Hookcr ima hit album, Gary Moore pravi come-back svojim Still Got The BLueš projektom, Eric Clapton preti da će snimiti svoj pn/i "100% blues" LP još od vrem e n a Bluesbreake rsa, a Pixies obra đ u j u klasik Paula Butterfielda "Born In Ch i c a g o", vreme je da još jedna generacija okusi smrtonosni Johnsonov koktel. Malo je stvari koje ste čuli, a koje se mogu sa njim porediti - Robert Johnson je još nekih četrdesetak godina pre lana Curtisa definisao onu dtlemu - "Heart and soul, one wi!l burn". Istorija se možda ne ponavlja, ali sudbine svakako.

Tomislav Grujić