Ритам

NOVI NOVI (ili možda) NOVI STARI VESTERN

Negde RANffi озалшезетш, u vreme snimanja svog, tada jedinog „pravog” vestema „Jahači na duge staze” („The long riders”) Walter НДI je sa priličnom rezignacijom i skepsom komentarisao sudbinu najameričkijeg od svih filmskih žanrova: „Nemojmo se zavaravati. Holivud, zapravo, i nije nikada posebno voleo vesteme. Današnji retki pokušaji su više rezultat rediteljskog, no producentskog interesovanja”. U to vreme, kađa se činilo da vestem gotovo doživljava kliničku smrt, ih da ulazi u fazu đuže hibemacije, Hillove reči su zvučale zastrašujuće istinito. Deceniju i koju godinu kasnije, istorija kao da ga je demantovala. Ono što se u poslednje dve godine događa sa ovim žanrom, bar kada su u pitanju produkcioni kvantitet i tematska raznovrsnost gotovo je bez presedana. Konkretno, u godini koja je za nama, kao da je bilo mesto, vremena i para za svakoga željnog vester patine, kao i za svaku (manje Ш više) marginalnu grupaciju u ovome žanru. Žene će se, verovatno, svetiti Samu Peckinpahu i Sergiu Leoneu za muški šovinizam u Kaplanovom „Bad girls”, cmci će pak, nezadovoljni Sidneyjem Poitierom, Sammyjem Davisom ih čak Woodyjem Strodeom i Dannyjem Gloverom kao cmim vestemerima, pokušati ponovo sa fihnom Maria Van Peeblesa „Posse” indijanci već imaju liillov „Geronimo” i ~Tomahawk” Christophera Cainea, a secesioniste na scenu vraćaju Mickey Rourke i Dermot Malroney i Geoff Murphyjevom „The last outlaw”. Dodajte im Wyatta Еагра i Fastwoodovog zastrašujućeg Willa Миппуја i gotovo da nećete pobeći zaključku da je na pomolu novo zlatno đoba vestema. No, ovde je već vreme za novu skepsu. Hillova tvrdnja, zapravo, ne gubi uopšte na istinitosti, čak i ukoliko je proveravate iz vizure pomenutih prošlogodišnjih događaja. U doba najveće krize vestema, plamičak nade i inspiracije održavala je, pre svega, mala grupacija reditelja čija je upućenost na ovaj žanr sudbinske, a ne formalno-trenđovske prirode. O tome uostalom svedoči i činjenica da je vestem svoje krizno razdoblje (poslednjih petnaestak godina) preživljavao u manje više mimkrizirani, izmenjcnim stanjima. Da bi bili nešto konkretniji u svakom svođenju ovog dela istorije žanra „Teksaški graničar” (Extreme prejudice”) Waltera Hilla ih npr. „Rcnegades” Jacka Sholdera moraju stajati bar nekoliko stepenika više od Kasdanovog filma „Silverado , Costnerovog „Dances with wolves” ili Cainc--Murphyjevih „The young guns”. Elem, ukoliko bi čitavu stvar izveli u ravni autorskih preokupacija ili, bolje rečeno, opsesija, moglo bi se reći da preporod vesterna samo koincidira sa nekim od kreativnih vrhunaca u karijerama Ijudi poput Eastvvooda ili

Neukroćeni dripci Divljeg Zapada ili sve te godine brzih pistolja, špageti postmodemizma i plesa sa vukovima .

Hilla koji se, na ovaj Ш onaj način, već decenijama bave vestemom. Drugim rečima „Unforgiven” i „Geronimo su dela koja bi, verovatno, bila snimljena bez obzira na mešet arsku inspiraciju novih holivudskih mogula. Ostatak produkcije koja obeležava poslednje dve godine u razvoju žanra nema gotovo nikakve šanse u bilo kakvom komparativnom svođenju sa pedesetim (prvi filmnvi Davesa, Manna, Boettichera i radovi vererana kao što su Forđ Ш King), pa čak i sa, nostalgijom, odnosno revizionizmom i ikonoklastičnošću obeleženim radnim sedamdesetim (Fraker, Peckinpah, Kaufruan, Dragoti, Benton). Ipak, već sama činjenica da je, po prvr put, nakon dve decenije snimljen toliki broj vestema nas prisiljava na kakvu takvu spekulaciju u pojašnjenju fenomena. Jednu, prozaičniju varijantu u tumačenju „Obnove’, mogh bi eventualno potraziti u činjenici da je ikonografska rastičnost žanra danas gotovo čista „željena” egzotika nasuprot hipertrofiji modemističko-futurističkog dizajna. S drage strane ne bi trebalo zaboraviti da se radi o žanra koji je često, mimo svoje prirođe i volje, podvrgavan ideološko—političkom (maltretmanu). Zapravo, kako je to uostalom konstatovao Philliph French, nema te teme od maloletničke delikvencije do ekologije koja se ne bi mogla transponovati u vestem. Naklonost ka ovakvim konotacijama nas neminovno vraca na arhetipski dualizam, bez koga su mitologija i poetika zanra nezasmislivi dualizam Divljina Civilizacija, apostrofican na samom početku studije Jima Kitsesa ,Horizons West , priče o divljini koju —=• kroz „sukobljavanje kategoričkog imperativa zakona i kategoričkog imperativa indiviđualne svesti (Bazen) treba pretvoriti u vrt, očito su, na raznim konotativnim nivoima danas aktuelmje no ikad. Današnji (urbaru) „vrtovi deluju mnogo bratalnije od „dvivljine koju je nekada kultivisao pionirski duh. Nesvesna potraga za etičkim modelima i situacijama kojima sc takve kontradikcije razrešavaju, najočitija je u dvostrukoj reinkamaciji mita o Wyattu Earpu. Dve sukcesivne storije o legendamom Tombstoneskom obračunu, odnosno svemu što mu je prethodilo ili iza njega sleđilo, („Tombstone” Georgea Pan Cosmatosa i tek nedavno završeni ~Wyatt ’ Lawrencea Kasdana) očiti su dokaz da Earp ne samo da je, po opisu svojih savremenika, bio osoba sa zapanjujućom hladnokrvnošću i pribianošcu da spreči pucnjavu, nego i veliki pripovedač. Prema nekim izvorima sam je ispričao tri različite verzije događaja kod O.K. korala. Cosmatosov film (inače započeo ga je scenarista Kevin Jarre, da bi, zbog sukoba sa producentom, ustupio mesto starijem

52