Ритам

SLUČAJ: GOSPODIN POE

(Edgar Allan Poe Roger Coiman)

Dušan Ristić uspostavlja neslućene veze između najrazlićitijih likova pop kulture.

PRE 145 GODINA, u javnoj bolnici u Baltimoreu, gde je na ulici pronađen u besvesnom i deliričnom stanju, pošto je pod nerazjašnjenim okolnostima sišao sa voza na putu iz Ricbmonda za New York, izdahnuo je najveći američki romantičar i možda najkontroverznija ličnost svekoliko književne umetnosti. 77 godina kasnije, u največem gradu suprotne, svakako toplije obale istog kontinenta, rođen je čovek koji će postati filmski kult reditelj ograničenog odjeka, autor čiji uticaj i populamost podležu onoj vrsti istančane harizme koju osećaju samo relativno uske gmpe kolega, poznavaoca i ekscentričnih epigona. Naizgled, u pitanju su dve anahrone biografije koje se, svaka za sebe mogu racionalno sagledati i estetski i u svetlu sasvim zasebnih karijera, a da pritom ne zafali ni delić njihovih posebnosti ili celina njihovih dela koja su, takođe na sasvim razhčit način, ostavih iza sebe. Pa ipak, i pored formalnog umetničkog partnerstva, ova priča će pokušati da osveth jedan sigumo skriveniji рагк u kome su se srdačno rukovala ova dva zanimljiva i u svakom slučaju čudna stvaraoca. DOKTORPOE Nikada valjda, osim možđa u slučaju Vincenta Van Gogha, nije jeđnom umetniku ođato toliko posmrtnih počash kao što je to slučaj sa Poeom. Bih su to uglavnom neurotični hvalospevi prepuni artificijelnih panegirika, romantičarskog preterivanja i raznih, gotovo nekrofilnih kvahfikacija. Baudelaire, Rembaud i Valery požurili su da ga proglase autorom nove romantičarske zakletve zvane „ukleti pesnik”, dok se većina potonjih antologija potrudila da ga još jače učvrste na tom pijedestalu, dodavši usput poneku grotesknu paralelu, ne bi h se odlepile od gvozdenog zida mita. Naravno, istina je uvek bila okrenuta ka nekoj sasvim đrugoj strani, a. kao i u slučaju nesrećnog Holanđanina pokazaće da je ključ svih nesporazuma oko Poea bilo suštinsko nerazumevanje, i to ono oličeno u strahu pred nepoznatim. Poeov život (teško se može zamishti čvršće jedinstvo života i đela kao što je to slučaj sa njegovim) samo je đoprineo toj slici. Prepun tamnih tačaka i nerazumljivih, gotovo tragičnih nesporazuma, on je mogao đa buđe shvaćen samo kao božiji promašaj ili legenđa. Nespremnost da se zaroni između ovih krajnosti bila je zajednička crta svih koji su pokušah da ga objasne. Iz perspektive uticajnosti Poeova zaostavština, usuđujem se da tvrdim, može se u neku ruku porediti čak sa onom Homerovom; iz perspektive impotentnih književno—anahtičkih uzansi, kađa je njegova proza u pitanju, on je sasvim prosečan pisac. Bez obzira na sve, do đanas na ovoj planeti nije rođen umetnik koji je išao fanatičnije, hrabrije i dublje u beskrajnu sinkretičnost Ijudske

psihe skrivene iza nesvesnog, halucinantnog, perveznog, oniričnog i mofbiđnog kao što je to učinio ovaj skoro komično niski čovek sa moćnom nesrećom u sudbini, koja ga nije napuštala gotovo ni trenutka za tih četrdesetak godina borbe sa, ah ne i za, životom. Takođe, Eđgar Poe je prvi (da h i poslednji?) umetnik koji se i formalno, ponavljam i formalno, uhvatio u koštac sa najnedostupnijom od svih čovekovih senki sa vehčanstvenim SIRAHOM. Gotsld malter Hofimanovog germanskog duha i keltska saga strave jeđne Магу Shehey ih Brama Stockera nije ništa naspram iluzionističke vizije užasa Nove Engleske, na primer, u kojoj se, osim gomile otpađnika, svoj dom pronašao i potpuni spektar svih najmorbidnijih Ijudslđh tajni koje su, kao i gitara, puška i konj, došh sa kontinenta na kojem je, barem kako su nas učih, nastala zapadna civilizacija., Nastanivši se na novom tlu, one su pronašle nove poruke, pmvila i načine. Cilj je, razume se, ostao isti. Onaj ko je čitao H.P. Lovecmfta znaće o čemu govorim. Poea nikada nije zanimala kreativnost čovekovog straha: Frankenstein i Dracula za njega su samo igračke. On se od početka nalazio nmogo dublje. I kada govori o mumiji on zna da se ispod zavoja ipak nalazi najstrašniji od svih monstruma čovek. U svakom slučaju, Edgar AUan Poe je otvorio toliko do tada neotvorenih vrata da je teško zamishti put unazađ a da njegov lik, iz nekog mračnog ugla, negde ne vaskrsne. U istoriji filma Roger Corman nije često postuliran kao neko ko je otvarao vrata. Ipak, kao retko ko, on je umeo da prođe kroz njih. Onog trenutka kada je prekoračio prag rodilo se jedno sasvim osobeno čudovište. MISTER CORMAN Pošto je shvatio da studije mašinstva nisu preterano srećan izbor, Corman posle velikog rata odlazi u Evropu gde na Oxfordu završava književnost kojom će se na razhčite načine (kao agent pisaca, recimo) baviti i nekoliko narednih godina pošto se vratio kući. 1953. godine uspeva da se probije do filma, najpre kao scenarista, a već godinu dana kasnije debituje kao reditelj i producent. Sama činjenica da se u startu opredeho za gotovo amaterski skromne budžete i, što je još važruje, strogu žanrovsku disciplinu (westem, krimi, SF, teenage, hot—rod), govori o jeđnom gotovo buntovničkom senzibihtetu, spremnom za svaku uslovnu nepomirljivost. Igrom raznih okolnosti možđa čak i nezanimljivih, već na samom početku šezđesetih Corman je bio spreman za delo čoveka koje će ga đefinitivno uvesti u hol slavnih. Naravno, za tu pnliku lucidno se okružio najboljim saradnicima koje je Hohvud tada mogao đa mu ponudi; Daniel Haller, scenograf (čiji je „macarbe dizajn obeležio svaki kađar Cormanovog serijala po Poeu,

62