Ритам

FILM

KLAVIR (The Piareo) Reditelj: Jane Campion Igraju: Holiy Hunter, Harvey Keitel, Sam Neili UMETNičKA SUDBINA novozelandske rediteljke Jane Campion praktično Je određena još pre pune četiri godine,, odnosno onda kada su se gledaoci širom sveta upoznali sa njenim drugim, festivalskom slavom ovenčanim ostvarenjem „Anđeo za mojim sfolom (An Angel At Му Table)”. Već tada, uz pomoć dela epskih dimenzija i poetske krhkosti, Jane Campion Je postala miljenica krltike I intelektualnih elita sa različltih meridijana, a pred njenim budućim opusom se uzdiglo svetlo apriorne povlašćenosti, privilegija koju su u kinematografskim vodama oduvek uživali samo odabrani. Sigurno svesna svega, Jane Camplon ipak nije ponovila greške svojih sunarodnika ill ausatralijskih komšija brzim transferom vlastlte kreativnosti i pametl u „obećanu” Ameriku, već je strpljivo krčila prostor i zbirala sredstva za svoj sledeći projekat, trudeći se da pre svega ne izneveri sebe samu. Očigledno trajno okupirana Junakinjama dobrovoljno zatočenim u male, hermetične svetove koji ih Istovremeno čine i jačim I ranjivijim od svega drugog što se dešava oko njih, Jane Campion se vratila na veliku scenu filma „Klavir”, logičnim produžetkom pretpostavljene autorske putanje. Do duše, „Klavir” je za razliku od prethodnih radova moguće čvršće žanrovski odrediti kao melodramu, a njegova glavna junakinja Ada je nekomunikativnost razvila do odsustva potrebe za govorom, no tanana senzißvnost i logika stanja umesto akcije su I dalje ostale njena glavna uporišta. Najzad, mesto koje su u prethođnom filmu zauzimali stihovi ovde ]e

pripaio muzici klavira, donoseći uz vlši stepen medijske prijemčljivosti i potragu za univerzalnim Jezikom lišenlm svih stega, šablona I fraza. Predvidljivost narativne konstrukcije unutar Ijubavnog trougla, kao I dramatičnih situaclja i stresova do kojih strast, bes, bol 111 ponos mogu dovesti Ijude izolovane od civilizacije, Jane Campion je nastojala da oplemeni fanatičnim i maštovitim aranžiranjem prikladnih pejsaža, često nalazećl kopču između ekspresivnosti eksterijera, stešnjenostl enterijera i implozivnosti potisnutih emocija. Međutim, vizuelna raskoš povremeno prerasta I u puko samozadovoljstvo, postajući jasan znak da je uprkos svemu teško odoleti izazovima isprovocirane artificijelnosti, Slično važi I za mondenski, etnlčki štrih u filmu „Kiavir”, jer Je stalno I napadno prisustvo lokainih Maora nemoguće okarakterisati bilo kako drugačije nego kao prostu i providnu dekoraciju. Apsolutno kontrolišući vlastitu autorsku sudbinu, Jane Campion je dakle uz nešto suštinske inspiracije i srčanosti s Jedne, a i sa dosta sračunatosti s druge strane, potpisala ostvarenje koje je kao festivalski ideal izgubio glavnog „oskara" u relativno napetoj završnici, ali Je teško poverovati kako ga ova odlučna žena ipak jednom neće I osvojiti.

Aleksandar D. KOSTIĆ

IGRA PLAKANJA (The Crying Game] Reditelj: Neil Jordan Igraju: Stephen Rea, Miranda Richardson, Јауе Davidson, Foret Whitaker SNIMATI FILMOVE za mene, najpre I рге svega, značl Isprlčatl prlču. Ovaj Hitchcockov stav može odlično da poslužl u vremenu u kom filmove sve vlše prave tehnlčki inžinjerl ili kompjuterski i šta ti Ja znam kakvi sve dizajneri, koji reklamni dizajn slike pretpostavljaju pripovedanju. Zbog ovakve deprimirajuće situacije u aktuelnom svetskom (naročito Američkom) filmu, pojava Jordanovog (evropskog) filma u kojem Je sve podređeno neobičnoj i dramatičnoj prlči deluje ohrabrujuće. Zarad naglašavanja I istrajnosti iste prlče, Jordan će u prvoj trećini fiima, a da пе naruši njenu dlnamičnost I strukturu, pribeći übistvu simpatičnog, poznatog i velikog (i po gabaritu) giumca Forestra VVhitakera. Ovaj postupak da se u prvo] trećini filma übije poznatl glumac oko kojeg je počeo da se plete zaplet nije primenjivan gotovo od kada se Hltchcock u svom „Psycho” oslobodlo usluga Janet Leigh. Kao 1 u njegovim prethodnim filmovlma na primer („Мопа Lisa"), Jordan se bavi marglnalizovanim urbanim grupacijama koje se često nalaze u kleštima političkih sukoba između Iraca I Engleza, a sve to Je obogaćeno crnohumornim I često parodirajućim smislom za šalu ovog Irca. I baš u ovom Cudno poetskom amalgamu deslla se greška u odnosu film publika koja počinje da deluje u drugom delu ostvaren]a. Naime, pred kraj druge trećine filma i saznajemo da se glavnl Junak (Stephen Rea) zaljubio пе u dugonogu cmklnju već u transvestita homoseksualca. Na osnovu ovakve konstrukclje možemo gov-

oriti o moralnosti Jordanovog stava. I pored našeg saznanja o sada već homoseksualnoj vezi, rediteljskim postupkom se u nizu scena sugeriše identifikacija publike sa perverznim Ijubavnicima. Međutim, Identifikacija ne može da prođe, bar ne kod one heteroseksualne publike koja Je, nadam se, još u većini u ovom grešnom svetu. Ova jedina, čisto ideološka zamerka Jordanovom filmu ujedno Je i kritika, sada već ustaljenog trenda u evropskom filmu, da se obične priče po svaku cenu „obogaćuju" ekstravagantnostima (u konkretnom slučaju travestija) koje se tumače kao originalnost autorovog prosedea. Izbor muzike u Jordanovim filmovima postao je kvalitativna konstanta. Ovoga puta па samom početku fiima možemo da uživamo u soul baladl „When a man loves a lwoman” u izvodenju Регхуја Sledgea, a kraj filma dočekujemo sa emocionalnim ekvivalentom souiu, ali formalno različitim contry klasikom Tammy Wynette „Stand by your тап" u verzlji Lyle Lovettra,

Goran MIJAILOVIĆ

PRAVA LJUBAV (True romance) Redltelj: Топу Scott igraju: Christian Slater, Patricia Arguette, Gary Oldman, Val Kilmer, Dennis Ноорег, Christopher Walken PRIčA JE MANJE VlšE SLEDEćA: dvoje mladih (Christian Slater I Patrlcia Arguette) se na prvi pogled zaljubljuju, übrzo se i venčavaju, greškom od narko-mafije uzlmaju veliku količlnu kokaina, I beže Iz tmurnog Detroita u sunčani Los Angeles. Za njima jure vlasnlcl „belog praha" I policija koja je saznala za čltav slučaj. Ova] scenarlo, koji je napisao trenutno najinteresantnlji mladi fllmmejker Ouentin Tarantino (poznat po svom prošlogođišnjem režiserskom debiju „Reservoir Dogs") u rukama redltelja sa stavom 1 jasnim predstavama o tome šta hoće da uradl, mogao Je blti odličan, inkspirativni predložak za noir-ljubavni fllm, prepun potera I akclje. Takođe, pošto se radnja dešava na putu od Detrolta (Motown) do Los Angelesa (preko pustlnja Arizone I Jute koje su bile inspiracija прг. Gramu Parsonsu), eto zgodne prilike da se kod režlsera sa rock'n'roll senzlbilitetom

71