Ритам

А čemu služe OPEN AIR festivali ?

Koreni zaječarske Gitanjade se u duboko u šezdesete. Rock je svoju ulogu dominantne svetske populame muzike i subkulture obznanio tek tada, kada su njegovi protagonisti izašli sa lokalnih igranki i polusatnih “koncerata” pred publiku čiji se broj merio desetinama hiljada. Kao neizostavni deo onovremenog hipi galimatijasa, festivali su označili preobražaj rock koncerta u “happening”, a prisustvo takvom zbivanju postalo je deo manifestovanja pripadnosti nečem većem od svakog učesnika ponaosob. Ipak, festivali na otvorenom, kao ni električne gitare, uostalom, nisu izmišljotina rock sveta. Preuzeti iz jazz i folk tradicije - Newport Folk Festival (US), National Jazz & Blues Festival (UK) - oni su ekspresno usisani u kolektivni sezibilitet rock poklonika i postali večito opšte mesto u svakoj priči o “duhu generacije”, “rock plemenu” i sličnim sociološkim patetisanjima. Nezvanično prvi rock festival bio je The Magic Mountain Festival, održan u Kaliforniji juna 1967. - svirali su Jefferson Airplane i The Doors - ali je imao nesreću da ga u potpunosti zaseni jedan reprezentativniji skup koji se zbio samo nekoliko dana kasnije. Monterey Pop Festival, o kome je reč, priređen je u istoimenoj kalifomijskoj varošici od 16. do 18. juna 1967. Dogadaj su organizovali Lou Adler, losanđeleski Raka Đokić 60-ih, te Paul Simon (da, taj Paul Simon) i John Phillips iz Mama’s & Papa’s, a kao direktna inspiracija poslužio im je čuveni Fluman Be-In u San Franciscu, januara te godine, prvi sabor narastajuće “hipi nacije”. Imena koja su prodefilovala scenom Monterey Mumcipal Auditoriuma uglavnom su predstavljala krem tadašnje rock scene (Big Brother & The Holding Сотрапу, Buffalo Springfield, The Byrds, Canned Heat, The Doors, Jimi Hendrix, Jefferson Airplane, The Who i đrugi), a za buduće generacije ovo okupljanje je zabeleženo i na filmskoj traci ušniranoj u kameru D.A. Pennebakera. Model je bio smišljen i uspešno isproban, i u sledeće tri godine samo u Americi je bilo organizovano čak 30-ak sličnih zbivanja. Pređimo na savremeniju temu. Definitivni ulazak rock festivala u mitologiju popularne (pot)kulture označen je na farmi Маха Vasgura, od 15. do 18. avgusta 1969. Pola miliona ustondiranih hipika koji su četiri dana pretvarali polu-močvarnu ledinu u sveto

FESTIVALSKI TIPOVI ’94 1. NEO HIPPY: Polugoli hippy fanovi lenjo, gotovo nezainteresovano pomeraju telo u ritmu muzike; duga, od sunca izbledela kosa; majice sa natpisima Glastonbury’s green fields; bezbroj balona žvakaćih guma; pogled ispunjen toksičnom melanholijom blagostanja sedmog neba. 2. CRUSTY: Punk frizura zastrašujušćeg izgleda; glomazne teške crne Doc Martens čizme; “dizajnirani” delikventi plivaju po blatu u želji da zubima pregrizu kolaps lične emotivne frustracije; ako ne uživaju u carstvu mazive konzistencije blata, obično stoje i veoma žustro medjusobno raspravljaju o kriminalizaciji u squattovima. 3. INDIE KID: Obavezna T-majica sa imenima o miljenih bandova i muzičara; baby face; sjajna, čista i uredno očešljana kosa; najnoviji primerci jeans odeće; pripadnici ove grupacije najveći deo dana provode raspravljajući o scenskoj koreografiji muzičkih zvezda, i u večnoj nedoumici oko toga ko je više cool, Brett Anderson ili Bobby Gilespie, dok oni nešto ažurniji i sa daleko većom trendovskom motivacijom pokušavaju da se probiju do bakstage-a ne bi li ugledali nekoga od svojih idola. 4. JUST-DISCOVERED-FESTIVALS: Male, usko pripijene majice Glastonbury 1971; cipele sa visokim platformama; mikro mini suknjice; Agnes B ruksak čiji obavezan sadržaj sačinjava vreća za spavanje i make-up neseser; veoma mladi posetioci, pretežno predstavnici generacije X, šetaju se u grupama, opserviraju opštu atmosferu i raspoloženje i najčešće diskutuju o vremenskoj prognozi.

tlo rocka, učinili su, čak i više od onih koji su im svirali, da Woodstock Music & Arts Festival postane sve ono što ste o njemu toliko puta čuli. Hipi mistika i filozofija koje su bile pokretački element koncepta festivala kao prototipa “novog društva”, doživele su (i bukvalno) smrtni udarac već za раг meseci, Sa Meredithom Hunterom, mladim crncem koji je 24. novembra iste godine izboden nožem tokom nastupa Rolling Stonesau Altamontu, pala je i poslednja iluzija o “jevanđelju mira i Ijubavi” koje je, navodno, prenošeno na ovakvim skupovima. Nisu svi to odmah shvatili, pošto je mrcvarenje fame o misiji festivala potrajalo još koju godinu. Isle of Wight, Atlanta Pop Festival i Watkins Glen (vidi Novi Ritam, septembar 90.), ostali su samo kao više ili manje uspeli odjeci “prave stvari”. Tokom sedamdesetih godina festival na otvorenom postao je super zgodna mašina za pravljenje friškog novca od starih i isluženih, novih i nadolazećih, te imena na vrhuncu - sve istovremeno. Ipak, najčešće su priređivani nastupi tipa jedan dinosaurus plus boranija, kakvi su bili raspad Pink Floyd sistema na Knebworthu ‘75. ili povratak Led Zeppelin na istom poprištu četiri godine kasnije. Sa raspadom originalnog opšteg rokenrol bratstva i sestrinstva pošela je lagana specijalizacija open air manifestacija, koje su se sa vremenom pretvorile u skupove “istomišljenika” - metalci su dobili Castle Donington, punkeri nisu dobili ništa, a Peter Gabriel je čak stvorio svoj privatni etno Idaho zvani World Of Music, Art and Dance (WOMAD). Prekretnica nastupa uvođenjem televizije u igru - kada je uleto 1985. održan Live Aid (to je ono kad je Bono sišao među vernike, pa nije hteo da se vrati), njegov nesporan značaj bio je u afirmaciji TV prenosa open air festivala, Za razliku od starinskih zbivanja ovog tipa, sad je bukvalno svako mogao da se, umesto u blatu, valja po svom tepihu i oseća da radi nešto što istog trenutka rade još milioni mladih širom sveta. Na primer - hrani gladnu decu Etiopije. Tako bar kaže legenda. Usledili su Farm Aid, Mandela Day, Amnesty Intemational шшеја i ostale manifestacije na kojima se upražnjavala novootkrivena društvena svest roka (naročito ona koja je apelovala na savest čovečanstva povodom tužne i zlehude sudbine koja čeka nesrećne plave komjače sa Galapagosa). Pa i ovaj novi Woodstock. Od 1989. godine festival u Readingu postao je stecište “altemativne nacije”, vraćajući originalan smisao okupljanju na poljani na kojoj se nešto događa - glasna muzika, na primer, Generacija “nezavisnog roka” iz osamdesetih tamoje napravila svoje interno svetilište i duge kose su se opet zavijorile, pa se to brzinom kuge prenelo i na ostatak Evropske zajednice, gde trenutno svako veće selo u svakoj zemlji od Finske do Italije ima svoj veliki letnji rok festival,

18