Ритам

Masačusets je mala država u S.A.D.čijaje magičnost ravna Bermudskom trouglu osobito stoga što je u poslednjoj dekadi iznedrila nekolicinu izrazito samosvojnih bendova (pored Dinosaur jr, Lemonheads još i Throwing Muses i Buffalo Tom) naročito poznatih po bespoštednom i izrazito duhovitom mutiranju popa sa svim mogućim sub i sličnim госк pravcima. Među njima, svakako je, najšarmantniji a istovremeno i jedan od najuticajnijih - bend koji su mnogi nazivali Kraljevima nezavisnog zvuka, veliki The Pixies. Počevši kao predgrupa Throwing Muses, a završivši kao polu mega zvezde, prateći na turneji Ш, The Pixies su susretali divljački hard-core sa bolesno melodičnim temama tako postavivši novu formulu za shvatanje i naravno, stvaranje nezavisnog гока, istovremeno utemeljujući čitavu jednu novu modu. U celoj toj stvari (koja se razvila do neslućenih razmera) niko nije bio toliko iskren kao oni i sugrađani im Lemonheads. A onda su se raspali - Kim Deal je napravila ršum sa The Breeders, a gospodin Charles Kitteridge Thompson IV, alias Black Fransis ili kako sada voli da ga zovu - Frank Black, je dao par simpatičnih izjavau vezi Pixies i njihovog raspada u kojima je ključna rečenica bila “Fuck the Pixies!’ . Time je, naravno, izazvao neraspoloženje fanova ovog veoma voljenog benda. Činilo se da solo karijera istog gospodina od samog početka neće imati baš nikakve šanse. Takođe se činilo da će Frank Black učiniti sve da raskrsti sa svojom The Pixies prošlošću u pokušaju da napravi neku svoju stvar koja neće imati veze sa onim šta se od njega očekivalo kao autora stotinak pesama bivšeg benda. Po izlasku njegovog debi solo albuma (1993.) ugledali smo novi život Bude u lumber jack košulji, čitava ploča je kontrolisanija, mekša, čak pomalo melodramska u odnosu na Pixies, a ipak bi se sasvim lako mogla shvatiti kao sofisticiranija verzija nečega što se moglo prirodno nastaviti na ono što nam je ranije sa njima pokazivao, To je ploča kroz koju pomoću J. Santiaga klize prefinjene numere kao “I heard Ramona sing” i “Old Black Downing”, lišene vrisaka i agresije kojima je Mr. Black okarakterisao The Pixies zvuk. Ipak, pločaje bila najviše zapamćena po potpuno suludoj, treštećoj obradi Beach Boys-a, koja se u njegovoj izvedbi zove” Hang on to Your Ego”. Čini mi se da se cela priča oko ove ploče završila blagonaklonim zaključkom muzičke štampe da muzika Frank Blacka nešto prihvatljivija (u smislu slušljivija za široke MTV mase') пего neeo muzika The Pixies. ali da sve to

i nije nešto naročito, te da tek treba očekivati pravu stvar. Tako je zaista i bilo. Ovogodišnjim LP-ijem “Teenager of the Year” ovaj veliki teenage vilenjak se MTV hitom “Headache”, vratio džepova punih starih trikova, zajedno sa starom duhovitošću i baby šarmom, nagoveštavajući nove priče i iskre melodičnosti koje se i nalaze na ovom LP-iju. Frank Black je suprotno nazivu ploče sada tako razoružavajuće zreo i očigledno potpuno svestan kako tačno želi da zvuči i, čini se, konačno potpuno očišćen od “The Pixies Thing” sindroma. Potpuno oslobođen, slobodan da kreira rok zvuk onako kako to njemu odgovara i onako kako to u poslednjih nekoliko godina zamišlja(a sve bi se ovo moglo potvrditi dijalogom u prvoj objavljenoj pesmi sa ove ploče - "Freedom Rock”) on pomera sve žanrovske granice i razotkriva nam čitavi jednu plejadu svojih inkarnacija. U mamumoj, maglenoj “Big Red” on je minijatumi Tom Waits, u “Calistan” roka i peva u najboljem maniru Iggy Popa,a u pjesmici (koja je zaista prava Las Vegaska pjesmica iz 60-tih) vrlo fascinantno doseže jednog nepatvorenog šlager pevača. Verovali ili ne gospodin Black krajnje šarmantno i prirodno spaja reggae sa tipičnim Stranglers zvukom, ekstrem'nu melodičnost sa opet ekstremnim prženjem gitara i groteskno uvmutim melodiiicama novremeno zvučeći kao šestogodišnje dete koje je dobilo svoj prvi sintisajzer. Tako postaje sasvim jasno da se Baby Gnome, zapravo sve vreme igra i izuzetno lepo zabavlja, u igru uključujući i više nego spremnog Joie Santiaga koji ga, naravno, prati i na ovoj ploči ludačkim surfom na gitari ili suptilnim zavijanjem na istoj, Potpuno iskrena ironičnost Frank Blacka prema samom sebi i načinima na koje stvara, otvorilaje još jednom put ka alhemijskoj formuli u kojoj se slatkasta melodičnost stapa sa snažnom gitarskom, ipak smišljenom bukom. Tako postaje, iako je sve vreme tu, nešto sasvim novo (kao što drugačije vidimo predmet zaronjen u čašu vode). Ista ironičnost je osobito zastupljena u poimanju sopstvenih stihova; “Oni su čisto sranje - ja pišem kad uđem u studio i neko mi kaže da napišem neke stihove. Kada me pitaju šta oni znače, ja kažem - o, ne brini se, oni ne znače ništa.” Bila to igra ili ne, Frank Black nam pruža nešto potpuno svojstveno, duhovito i nadasve iskreno, a za one Ijude koji su zaista voleli The Pixies (a ko nije?) i r,rirnHno progresivno. Zanemarite ga ako se usuđujete

Olja Miletić

39