Ритам

POSLEDNJIINTERVJU MILANA MIADENOVICA I muzika je poruka “Malo je Ijudi koji imaju šta da kažu svojoj publici”. Gotovo sam bila sigurna i tada, početkom avgusta ove godine, a sada sam potpuno uverena, da je ova rečenica jednog od takvih retkih i izuzetnih Ijudi kakav je Milan Mladenović, izrečena na našem poslednjem susretu, apsolutno tačna. Neposrednog povoda za razgovor, barem onakvog kakvog tako strogo i kruto zahtevaju dnevne novine nije bilo, ali razloga da se napravi intervju sa Milanom je, kao i uvek, bilo mnogo. EKV je proteklog leta odsvirala seriju sjajnih i dobro posećenih koncerata (poslednji, nekoliko dana pre našeg razgovora, 29. jula u bašti KST-a), Milan je gostovao na ploči Partibrejkersa, planirao da objavi materijal snimljen početkom godine u Brazilu sa grupom Angel’s breath, da u septembru Ekatarina udje u studio... Deo ovog razgovora objavljen je sredinom avgusta 1994. u “Večernjim novostima”, kao tekst sa naslovom “Šifra za novu publiku”. OSEĆAJ NOVOG Listajući sada beleške koje su ostale sa tog intervjua, gotovo da bole i dobijaju prizvuk ironije sudbine posebno one rečenice iz kojih zrači pozitivizam: “Imam osećaj nekog novog početka. Za dva meseca odsvirali smo 1б koncerata, neke na moru, neke na “kontinentu”. Ali i ti koje smo svirali na moru nisu bili “morski”. Odradili smo ih do kraja profesionalno. Planiramo da se u septembru zaključamo u studio i uradimo nešto novo, a u taj projekat uključićemo i Ijude iz drugih bandova. Beogradske grupe - EKV, Električni orgazam, Partibrejkersi - prošle su sportsko-tamičarsku fazu. Više se ne utrkujemo ko će napraviti bolju ploču, odsvirati bolji koncert. Sada sve češće pomažemo jedni drugima sa ciljem da napravimo nešto drugačije”. Na letošnjim koncertima EKV bila je vidljiva i smena generacija u publici. Klinci koji su u vreme “novog vala”, tek kretali u osnovnu školu ili još bili u obdaništu, znali su i pevušiii i tekstove sa prvih ploča. “Postoji veoma malo bandova koji govore nešto smisleno o onome čime smo svi trenutno okruženi. Zato se i ti mladi Ijudi okreću bendovima od kojih imaju šta da čuju. Mi govorimo jednostavnim rock’n’roll rečnikom i šaljemo ifn рошке koje su veoma jasne i za tu publiku nedvosmislene. Postoje i Ijudi koji nisu u stanju da ukapiraju te poruke, i kada pokušaju da pridu našoj akciji, dolazi do nesporazuma. Ko f ima imalo mozga u glavi, u porukama naših pesama može jJP** da pronadje život koji svi trenutno živimo, Ponosan sam na publiku koja to ume da dešifruje, jer jedino ako se razumerao možemo da učinimo nešto da nam svlma bude bolje”. Nesporazum o kojem je govorio hio je veoma konkretan i odnosio se jedan napis koji se tih dana pojavio u štampi, na jedan pokušaj da se “protumače” skrivene poruke. BRAZIL - DRUGA PLANETA Posebno zanimijivo bilo je čuti Milanove impresije iz Brazila: “Brazil je ogromna i predivna zemlja koja iz naše perspektive izgleda kao druga planeta. Zaljubio sam se u te Ijude koji tako skladno žive jedni sa drugima i sa prirodom. Crnci, Indijanci, Japanci, Nemci, Italijani, svi žive zajedno. Žive pošteno i ne dele se. Medju njima nema rasizma. Brazil je siromašna zemlja, ali Ijudi zbog toga nisu nesrećni. Mislim da bi od njih i mi mogli da naučimo kako da budemo tolerantniji i opušteniji”, O ploči koju je snimio sa Angel’s breath, grupom u kojoj su pored njega bili Mitar Subotić (nekada poznat kao Rex Ilusivii) i Brazilci Zo Paraiba i Fabio Golfeti, nije govorio mnogo - “čuće se kada se na jesen pojavi”. Pesme koje su otpevane na portugalskom i srpskora okarakterisao je muzički kao “psihodelični samba-rok na balkanski način”. Interesovalo me je i zašto nije, uprkos mnogim putovanjima po svetu,

poput dosta njegovih prijatelja, ali i čitave reke Ijudi iz njegove generacije, otišao u inostranstvo. “Ovde je razlog zbog koga se bavim muzikom - ova zemlja, ovi Ijudi. To su lepi, pametni, interesantni, drugačiji Ijudi. Postoje ovde i oni drugi - glupi i ružni, pa to stvara jedan emotivni naboj koji te hrani i tera dalje da nešto uradiš, nešto promeniš zbog onih koji su dobri. Bez obzira na sve, ovo je zemlja u kojoj bi svima moglo da nam bude dobro, samo kada bi se dobro organizovali. Neću zato nikuda otići, ali ću sigurno putovati kako bih upoznao i nešto što je drugačije”, ZVUK SMO - MI Kako ni sama često nisam bila načisto da ii je Milan pre svega muzičar, a potom pesnik ili obrnuto, intrigiralo me je i šta je njemu kao autoru više značilo, da li je u samom procesu stvaranja muzika inicirala stihove ili stihovi muziku. “Poruka je u svakom slučaju na prvom mestu, ali je ne bi bilo bez muzike. Cak i muzika bez teksta sađrži poruku. Kada je reč o konkretnim pesmama koje smo napravili - kažem mi, jer u grupi postoji specifičan proces rada u kome svi učestvuju - nekada je značajnije jedno, nekada drugo. Dešavalo se i to da neke reči podvučene muzikom dobiju sasvim novo značenje. Cini mi se zato da su u rock’n’rollu poezija i muzika jedan medij. Skupe se u jednu loptu koju ne možeš da podeliš, jer ako je presečeš po polovini, ona se više ne kotrlja”. Ono u čemu su Ekatarina velika i Milan Mladenović bili skoro beskompromisni poslednjih deset godina je odupiranje trendovima koji su se nametali i na domaćoj i na svetskoj sceni. Sa svim mena-

Poslednja postava EKV ma i personalnim promenama u grupi, zvučali su isključivo kao EKV, pa je neminovno bilo i zapitati kako su kao takvi uspeli da opstanu i ostanu dosledni sebi. “Upornošću, Bili smo veoma uporni da hismo stvorili ime i to nije bilo baš lako. Odsvirali smo mnogo koncerata i u bivšoj i u skracenoj Jugoslaviji. Preko 700, što je ogroman broj. Ne mislim da se treba odupirati uticajima po svaku cenu, Dobro je da kada već nešto ostavi utisak na tebe, što je normalno, da to propustiš kroz sebe, Mi smo uspeli da napravimo svoj jezik, što ne znači da ne priznajemo tuđi. Po tome što srao različiti, što imamo svoj jezik smo valjda i interesantni Ijudima. Muzika je nešto što čovek nosi u sebi, I kada sviramo zajedno, to je nešto što izlazi iz nas, pa smo taj prepoznatljiv zvuk zapravo mi. Mi se menjamo, a sa nama se godinama i taj zvuk menjao. Koliko smo bili dosledni sebi toliko su nam i sve ploče do sada bile različite”. Dotakli smo se i onoga što tišti sve koji od rock’n’rolla “jedu hleb” - premalog prostora u medijima, marginalizacije, okretanja klinaca “narodnjaclma”... “Gladni su muzike i zabave, a kada si gladan, jedeš ono što je na trpezi".

Miljana Aksić