Ритам

BEČEJSKA POP-RADIONICA Tamo negde, na granici Bačke prema Banatu, gde se još uvek zaista dobro (šta dobro-odlično!) jede i toči crno pivo, postoji smalltown ekvivalentan ХТСjevskom Swindonu. u kome Ijudi uživaju u muzici i u stanju su da pokažu đa se sva umetnost sastoji u pisanju komunikativnih i emotivnih pesama, onoga što obično nazivaju pop rockom. Ime veće i od samog Bećeja je, naravno, Eva Braun, a oko njih egzistira istinski zanimljiva i autentična scena relativno raznorodnih pojava, čiji su objedinjujući faktoh sklonost ka melodičnosti - čak i u slučaju hardcore postava - i, u velegradu pomalo zaboravljeno, kolekcionarskofanovsko poznavanje muzičke istorije, odnosno, aktivno praćenje sadašnjice. Tako i priča o Evi Braun - koju ćete moći da čitate u jednom od narednih brojeva „Ritma” - jednostavno ne može da se ispriča bez, na prvom mestu The Beatles i Beach Boys, a zatim i uranjanja u danas relativno zamagljeni kontekst pop rock muzike 60-ih. Bečejska scena je, gotovo u potpunosti, iznikla па tradicionalizmu rock kulture, to jest liniji koja od slušaoca vodi do autora. Otuda

nije čudno što se u ovom mestu između dobrog autora i dobrog poznavaoca muzike skoro po pravilu može postaviti znak jednakosti. Jedini za sada afirmisani bečejski sastav (čije je ime već dva puta pomenuto), a čiji je debi-album „Prisluškivanja" bio jedno od najprijatnijih iznenađenja, i jedno od ređih istinskih otkrovenja u domaćoj muzici u proteklih nekoliko godina, već neko vreme rade na novim snimcima za ploču sa radnim nazivom a što već dosta govori - „Рор Music" (izdavač bi trebalo da bude beogradski Radio 892), Za ovu ploču, članovi sastava su planirali 14 od 30-ak pesama kojim raspolažu i. kako kažu. nemaju razloga da se boje „efekta drugog albuma", pošto je ,s obzirom na nemogućnost objavijivanja materijala u toku proteklih godinu-i-po dana, jedna ploča već „potrošena”, tako da bi ovo, u stvari, bila treća! Od pesama koje će se sigurno naći na novoj ploči Eve Braun, jedna će biti „Brian VVilson”, kao otvoreno poklonjenje „senima predaka", a druga „Aljaska" odnosno „Опа govori”, kako se zvala unplugged varijanta na kaseti sa koncerta u beogradskom Muzeju kinoteke 1 6.3.'93. - pesma čija se promotivna demo varijanta vrtela na ponekoj beogradskoj radio stanici, najviše na 892, ovog proleća. „Рор Music" (ako to ime i ostane), je planiran kao svojevrsni „festival zvuka”, uz uvođenje gudačkog kvarteta, duvača,

klavijatura, dodatnih uđaraljkj i to ne samo u smislu „ukrasa"... no, treba biti strpljivjoš koji mesec. Popsycles su alter ego projekat gitariste Milana Glavaškog i bubnjara Ljube Rajića iz Eve Braun, uz bas saradnju i muzikofilsku podršku Gorana Obradovića, koiekcionarsko-fanovskog pobratima EB frontmana Gorana Vasovića. Prva asocijacija na njihovu muziku mogla bi da bude, otprilike, „Gordon Gano meets Stipe and Buckley”. Sa perfekcionističkim osećajem za detalje, Popsycles se najviše kreću između neke vrste indie popa i američkog alternativnog zvuka. Euforično egzibicioni gitarski prostor čini od njih potencijalnu koncertnu atrakciju sugaroidnog tipa. Najautentičniji predstavnici (engleskog) nezavisnog zvuka su Cricetus Cricetus kako su ih do sada znali - trenutno sastav u transformaciji, ali s potencijalom i rešenošću da se nametnu. Njihova, u osnovi furiozno melodiozna muzika upakovana je u nešto više „zvečeće" gitarske oblande, na putu između Ride i Sundaysa. Usplahirana surutka je naziv najmlađeg benda recentne bečejske scene. Njihova muzika je [ još jedno prilično zaboravljeno I poglavlje na ovim prostorima gitarski pop praćen ritmovanim j saksofonom, direktno proizašlo iz | novog vala,. US su negde između j Kontraritma (da li ih se neko seća?) i malo starijeg Obojenog programa, uz tipičnu „srednjoškolsku rokenrol poeziju” koja svedoči da klinci razmišljajul. Srpsku narodnu muziku, tj, hardcore, predstavlja Sniffin' Glue, sastav koji se, nažalost, trenutno suočava sa izvesnim dečijim bolestima (uputi u VJ npr.). Sniffin' Glue su, pored EB, jedini do sada bili koncertno aktivni i van Bečeja. Njihova muzika je, zapravo, relativno čist punk kraja 70-ih sa jasno definisanom strukturom pesama i pitkim refrenima, bez nepotrebnog instrumentalnog angažovanja, Do pre koju godinu, na sceni su egzistirali i sastavi pro-mainstream usmerenja - odn. onakvog mainstreama kakav bi u Jugoslaviji trebalo da postoji da bismo mogli da govorimo o nekakvoj alternativnoj muzici -poput Vizije, Alteregoa, Charona (za snimke i podatke dugujem zahvalnost kult ličnosti sa bečejskog radija, Paji „Pankeru"), koji su, uz Evu Braun, uticali i na interesovanje za određenu vrstu muzike i za opredeljenje za bavljenje njome. Bečejci su razbili predrasude o tome da melodična i komunikativna muzika ne može biti istinski autorska i kvalitetna i, što je najvažnije, dugotrajna, kao što Je to ploča „Prisluškivanja" prva pokazala. No, kako bi to Petar Dolinka, jedan od njenih autora, lepo sročio - a apropo situacije па današnjoj jugoslovenskoj sceni - ~u ovoj igri su kao u bejzbolu, u napadu oni koji ne izgledaju tako" Venceremos.

Bojan Žikić

ĆELE-COOLA I NJEN NOVI UNDERGROUND Jedina nedoumicaoko toga otkuda navaia veoma zanimljivih bandova iz Niša, glasi otprilike ovako; da li je to posledica prethodne aktivnosti kluba „Underground", na čijoj su pozornici stasavali mnogi od njih pa su sada ostali bez svoga mecene, ili je u pitanju potpuni novi, neartikulisani naboj kojem su tek potrebni mediji. U svakom slučaju, i po pitanju niškog podzemlja potvrdjuje se činjenica da kod nas nerna istinske vrednosti bez podrške bilo kakvog institucionalnog oblika (ovaj tekst se, nadam se. tome priključuje u najboljoj nameri). Ako preskočimo sastave Novembar i Arnold Layne & Alhemija (o kojima je „Ritam" već pisao), u prvi plan treba istaći 2 imena; (1) VVagner hat lang gehalten sa ženskom, 18-godišnjom predvodnicom (Oljom), svojom melodičnom noise-svirkom nalazi se na tragu Sonic Youth & MBV postulata. Čini mi se da njihova „Der Nebel” poseduje antologijske atribute. Sudeći i po snimcima koji treba da se pojave pod Metropolis etiketom, VVHLG predstavljaju neophodnu kariku koja nas vezuje za aktuelna zbivanja u svetu. (2) POD je drugo ime po značaju sa nove niške scene, ali lako može da se dogodi da postane i najbitnije. Autentični minimalizam sa korenima u njujorškoj gunguli s kraja 70-tih kao one hiperurbane neuroze iz koje su nastali Sonic Youth & Swans, u izvodjenju PODajeste i pomalo deus ех machinaizam za gradić na Nišavi. Njihovi prvi snimci pod nazivom „ВипГ utiru put ovoj trojci ka kultnom statusu. Drugi, sigurno brojniji deo Nišvila čine hmetalci, speederi i ostali Ijubitelji sepulturnalija i panterizama. Manje-više, i Stantor, i 40 dana, i Сусо, i T’error karakteriše stilska čistoća i žanrovska preciznost. Za sada, ako Сусо treba zapamtiti po sigurnosti (brzina svirke je je zanimljivo podvučena na kaseti koju su snimili - naime, toliko su brzi da je ime pesme ostalo svedeno na akronim: „ldny!” = „I Don't Need Youl”), onda 40 dana treba upamtiti po brutalno dobroj obradi Sexine ~No Sleep Till’ Pussy”. Ne manje bitan po žustrinu ovog sastava je i podatak da je vodja upravo 40 dana proveo na frontu. Dakle, ovom bioku bendova se ne može mnogo toga prigovoriti, osim uskog i uprošćenog poetskog zamaha koji se tu podrazumeva. Nadalje spomenimo i Red off o kojima ne mogu reći ništa naročito, jer su se na avgustovskim nastupima na Akademiji predstaviii mahom simpatičnim obradama Rage-Against-znate-većčega, kao i Gospodina Pinokija, koji je mešavina neuverljivog grungea i promašenog darka, ali kojoj ne mogu odreći inspirativne trenutke. Na kraju, vratimo se našoj svakidašnjoj patetici. Kako i akteri i Ijubitelji undergrounda sada i ovde čine gerilu, to mi se čini da samo njihov susret (uz institucionalnu podršku) može prevazići cinični provincijalizam. Niš se u ovom trenutku možda kreće ka tome. Ili bar verujemo da naše želje požuruju sudbinu.

Zoran Penevski

16