Ритам

Od verovanja do kajanja i nazad

ОВОЈЕNI PROGRAM ili sve godine naše samoće. KEBRA ili punk kao životni nauk. NOVI SAD ili može li Beograd bolje?

Ne znam da li ste ikad bili na beogradskom Sajmu knjiga? U onoj hali u kojoj svod ide toliko visoko da vas mrzi da dignete glavu i proverite dokle, tamo gde je Iggy Pop svirao, gde su obično nagomilani štandovi sa hiljadama i hiljadama knjiga koje nikad nećete stići da pročitate. Zato se pravite da znate šta tražite i idete samo po to. Ili prosto gubite vreme, lutajući od korica do korica... Sad znamo kuda idemo, tražeći nekoga po štandu novosadske izdavačke kuće Prometej. Do pre nekoliko godina bilo je sasvim nezamislivo da će neko ići na Sajam knjiga da sretne Kebru, našeg poštenog uličnog intelektualca. Sa druge strane, mnoge stvari su bile nezamislive pre par godina, ne samo u vezi Obojenog programa. Što je još zabavnije, skoro dase ništa novo u vezi grupe nije ni dešavalo otkako je izdat onaj “prvi album sniman u ratnim uslovima” - “Ovaj zid stoji krivo" (1991., Tom Tom Music). Ništa, osim što je Obojeni program postao grupa za koju svi znaju. Ali šta znaju? Neki znaju da ih nervira glas tog pevača (“to nije pevanjel”), drugi da vole njegove tekstove (“onda kupite njegove knjige!”), treći da Obojeni program više nije ona ista grupa od pre nekoliko godina (“razjurio je sve koji su valjali u grupi!”). Brane Babić iliti Kebra, uspeo je da objavi već drugu knjigu pesama, da se pojavi na Trećem kanalu televizije u emisiji rezervisanoj za savremene umetnike, emituje na MTV-ju regularni spotu emisiji “120 Minutes”, izda kasetu sa sniracima uživo... i konačno kompletira ono što grupi kupuje budućnost ili zaborav - novi album, “Verujem ti jersmo isti” (Metropolis). RITAM: Hej, Kebro. Pa to je piće! 1 to dobar rum! KEBRA: Bez veze je da se ovde dolazi, a da se nešto ne popije. RITAM; Da se nisi možda malo übacio u onaj balkanski književnički trip, pisac -pijanica? KEBRA; Ne, ne, ne. Ne pijem ništa mnogo, Isključivo na priredbama i svečanostima. RITAM: Uzgred, koje je tvoje omiljeno piće? KEBRA: Misliš deset omiljenih pića, za vašu rubriku “ 1 0”? Uglavnom vinjak. Ovaj naš, “Rubinov". RITAM; Ovo pitam, jer je jednom Vlada Divljan izneo zanimljivu teoriju da muzika koju praviš direktno zavisi od toga koje piće piješ. Tako da se vidi ko pije fmija pića, a ko brlju. Znaš, to se odražava i na drage stvari u zivotu koje radiš. KEBRA: Da, da, ima nečeg u tome. Mada mislim da ima jako dobrih domaćih pića. Ali ne volim mnogo da pijem. Samo u ovakvim trenucima. Ne na koncertima. Velegraćlske priče RITAM: Voliš li ti da čitaš? Šta je za tebe izdavački poduhvat godine? KEBRA: To svi znamo. Za izdavački poduhvat godine je proglašena knjiga “Odgovor”, Mire Marković. I to mi je baš drago. Radi se o jednoj totalno punk knjizi. Verovatno se tome niko nije nadao, i baš zato sam se oduševio kad su je proglasili, jer je time razbijeno ono gnezdo srpskih intelektualaca, koji imaju previsoko mišljenje o svom radu, i koji su sigurno očekivali da će baš oni biti “izdavački poduhvat , Oni su time najviše zatečeni. S druge strane jako je dobro to što ima toliko malih, privatnih izdavačkih kuća, i što ih ima sve više. Moja knjiga nije baš deo ovog Sajma, mada bi “izdavački poduhvat” svakako bio još višc punk, daje “Reci pravo ’ (Prometej) dobila tu nagradu. Ali kad se to već nije tako desilo, dobro je da ju je gospođa Marković dobila na senzacionalan način, RITAM: Ti njenu knjigu vidiš kao prst u oko vladajućem establišmentu? KEBRA: Nije protiv njih, ali je njima najteže palo što je takva kakvaje. To se meni jako sviđa. Jako mi se sviđa kad njima nešto teško pada. Voleojaih da im moje knjige tako teško padaju. Naravno, da ona nije to što jeste, verovatno tu knjigu ne bi tako doživeli, ali meni je svejedno drago što ih je sve to pogodilo. I treba da ih pogađa. Generalni problem, uopšte, kod nas, jeste establišment koji se toliko osilio da neće nikad dopustiti da se

ovde ištapromeni. Da se išta staro razgradi i nešto novo dogodi. Ja nisam pročitao knjigu gospođe Marković, a verovatno i neću, ali je fenomenalno što je dobila tu nagradu. RITAM: Dobro, dobro, nego gde je tvoja knjiga na Sajmu? KEBRA: Kao i prva (“Ko je taj ćovek?” 1992., Sorabia), i ona je tu, ali se stvarno tradim da ne udem u te književno - elitističke vode. Nisam stigao sve da pogledam ovde na Sajmu, ali mislim daje moja knjigazaista interesantna baš za te književne tokove, jer otvara neke nove mogućnosti, možda čak i jedan nov pravac. RITAM: Nov književni pravac? KESRA: Mi sad radimo jednu TV emisiju u kojoj ćemo pokušati da ilustrujemo neke moje pesme, a ja mislim da su one vrlo zgodne za ilustovanje, jer nisu ni pesme ni kratke priče. I jedno i drugo su. Bez obzira što u njima nema muzike, čitalac može da ih doživi muzički - davao sam ih na čitanje nekim Ijudima koji ne prate Obojeni program i koji neće automatski zamišljati muziku uz njih, i oni su osećali taj ritam koji sadrži svaka moja pesma. To je nešto što je nedostajalo u poeziji. svodenje na neke minimalne stvari i oplemenjivanje nekim sadržajem koji čovek mora da oseti u tom tekstu. Taj spoj je nešto što ja moram da pravim, jer drugačije i ne znam da pišem, pa o tome i ne razmišljam. Cini mi se da je to nešto sasvim novo> i pri tom, optimistički. Savršen sam optimista kad god pišem. Još uvek ima života u pisanju. RITAM: Vidiš, meni su najdraže rock pesme bile uvek one koje su izazivale neku jaku sliku. Sliku za koju je vezano osećanje. Ti verovatno radiš muziku koja izaziva najviše slika u glavi, bar kod nas. Da li je tu taj spoj o kome govoriš? Da li se radi o slikama za koje jednostavno nisi sastavio muziku? Jaka i jasna emocija sa jakom i jasnom slikom... KEBRA: Slažem se sa tim. Emocije je teško preneti kroz pisanje, ali je to najvažnije preneti i jako je lepo kad uspeš. RITAM: To se stalno zaboravlja. A u ovim tvojim pesmama u knjizi postoji isti kvalitet kao u tvojoj muzici, baš u tom smislu da vrlo direktno kao muzika - prenose sliku i emociju. Direktno na čula. To je ono što si preneo iz rock’n’rolla, a čega verovatno u poeziji koja se sad pravi nema ili nema dovoljno. Sad, negde si uspeo više, negde manje, koliko sam video... KEBRA: Ne, svuda sam uspeo. Sve mi je najbolje prijatelju. RITAM: Pardon. Ali tu je negde razlika između toga što ti radiš i drugih u pesništvu. Ti ideš na to da preneseš osećanje. KEBRA: Ne bih mogao da budem tako precizan Postoje Ijudi koji svejedno dobro pišu, kao Danilov, kao Valjarević. Meni jc klasična poezija dosadna. Nijc pristupačna mladim Ijudima. Doduše, ја o njima i ne razmišljam, ncgo o sebi, jer nc bi ni mogao da se bavim poezijom u klasičnom smislu, pošto ne osećam stvari na taj naćin. RITAM: Jednom davno, pre nego što je bilo kakvo izdavanje knjige došlo na red, rekao si mi da imaš sveske i sveske ispisane raznim zabeleškama. Verovatno tvoje pravljenje muzike i pisanje proizilazc iz te potrebe da se stvari oko sebe posmatraju, osećaju i zabeleže na neki način... KEBRA: Japišem od 1978. godinc svaki dan, Nema tu nikakve smišljenosti da se budc u poeziji, već me je, stvarno, život naterao da pišem, da sve to beležim, tako da mi je to danas navika i normalan deo življenja. Da nije tako, nc bih ništa ni objavio. RITAM: Šta te je to nateralo da pišeš? KEBRA: Ništa specijalno - volim da čitam, pa je iz toga proisteklo i pisan-

43