Ритам

ekstremnom slučaju, spasenje od "smrti" za života, zaslužuje se viteškom smrću (Macaulay Culikin) u detinjstvu, a dolazi kao Božja nagrada (budući potpuno dramaturški nepripremljena). Kada Vada shvati da će se za njenog prijatelja na nebu brinuti njena mama, ravnoteža je uspostavljena. Tako, umesto realne smrti, u filmu čitamo život, a umesto života ulazak u smrt, Jer, odrastanje je kao smrt; i strah je isti, prepliće se sa radošću zbog ulaska u do tada zabranjeni svet. Howard Zieff to pokušava da objasni napadno bizarnim detaljima i preterano "tužnom”, gotovo nerealnom smrću deteta, Tako nemamo poetsku pravdu, ali imamo žanrovski antipod akcionom i horor filmu, čija su upravo deca najveći konzumenti, što i nije najprirodnije ako se stvari postave na svoje mesto. Za sve one koji sada imaju roditeljskih trideset godina, ovaj film je, povratkom u sedamdesete (iako ikonografski ne donosi nikakav pomak, a atmosferu duguje jedino poznatoj temi Pretendersa), zamišljen i kao rekapitulacija svega što su do sada postigli u životu i kao svojevrstan apel. Očigledno je, između ostalog, bilo nemoguće ispričati sentimentalno bolnu priču o odrastanju u devedesetim, a da deluje realno. Zato je ovo potpuno drugačiji film od Kolubusovih "Sam u kući" iako postoji paralela koja se na prvi pogled može uspostaviti (film je ove godinc dobio i svoj nastavak koji se bavi Vadinom potragom za mrtvom majkom i njenim najvećim dostignućem, da bi sc na kraju ispostavilo da se radi o njoj samoj). Zluradi kritičar bi oba filma mogao svrstati pođ eshatološki imenitelj, što je za dečije filmove više nego morbidno, posebno što bi se sa nekoliko bizarnih elemenatato moglo i braniti. Sentimentalniji bismo pandan za smrt pronašli u ođrastanju i tu se zaustavili. Naprosto, samo bi se smrt mogla poređiti sa odrastanjem, da nas takva komparacija u ovom slučaju nužno ne vodi do sasvim jasne distinkcije u obliku zaključka, Ako ima išta bolnije od odrastanja, onda to sigurno nije smrt.

Ana Lasić

"VRANA" (The Crow) SAD, 1994. Reditelj: Alex Proyas Igraju: Brandon Lee, Ernie Hudson, Michael VVincott Film "Vrana", Alexa Proyasa, predstavlja poslednji korak u etabliranju, do sada neuhvatljive, pomalo amorfne odrednice gotskog horora. Ambicija nije urodila bitnijim plodom, ali je otvorila nove dimenzije, mogućnosti (i opasnosti) podžanra, konzistentno polemišući sa prethodnikom, Timom Bartonom i njegovim "Betman" serijalom. Komunikacija ovog fenomena sa publikom najčešće se bazira na strip-estetici kao povodu (u ovom slučaju strip Jamesa O'Bara), ali je u "Vrani" primenjen delotvorniji ključ dark subkultura, praćena fantastičnim soundtrackom ("Rage against the machine", "The Cure"). Za razliku od Bartonove prestilizacije (više barokne no gotske), "Vrana" sa svojim odličnim total dizajnom ostaje verna i stripu i darku, pokazuje dozu nevinosti, i distancira sc od travestije mainstreama, koju Barton, poštopoto, želi da prikaže kao nepatvoreni underground. Ali, nesistematičnost, anarhija narativnog postupka, praćena montažnim haosom, delo baca u senku. Rešavanje motivisanosti likova kroz flešbekove, rctrogradno iznošenje bitnih informacija, kao da služe rušenju svakog perceptivnog kompromisa, koji nužno ulažemo u film. Priča o vrani koja vraća dušu übijenom junaku (ironije radi, tumači ga Brandon Lee, i sam usmrćen na snimanju), ne bi li se osvetio zbog mučki prekinute Ijubavi, jednodimenzionalna je jedino u onoj meri, u kojoj pop-kultura i strip to moraju biti, ali i izmasakrirana dramaturškim intervencijama. Film se zato, pretvara u odličan MTV produkt, prijemčiv za oko, ali teško shvatljiv. Sa druge strane, nemogućnost upisivanja složenije ideje je vrednost, jcr odvaja Proyasa od "Betman sindroma". Ili nasilnogupisivanja svega i svačega.

"Ideja vremenom postaje institucija i saraim time dosada", replika je jednog od junaka koja odlično personifikuje deformaciju odličnih nameraujedno fiimski slabašno delo. * *

Miomir Miša Petrovič

Ш NA NEBU Ni NA ZEIVSLJI Reditelj: Mlloš Radivojević Igraju: Svetozar Cvetković, Bojana Maljević, Momčilo Bajagić - Bajaga, Branislav Lekić, Zoran Cvijanović Tri prijatelja, koji su zašli u tridesete godine, pokušavaju da izađu na kraj sa krizom u koju je upala savremena Jugoslavija: arhitekta škrt na rečima, ali široke ruke kada je reč o novcu (S. Cvetković), magistar književnosti kojeg kockarska strast vodi u propast (B. Lečić) i muljator koji sanja o Australiji (Z. Cvijanovič), Lepa slikarka doneće kratkotrajnu Ijubavnu sreću našem arhitekti sa šampionskom titulom u vožnji glisera po Savi. Ah da, sve to svojim čestim pevanjem prati Bajaga sa Instmktorima... Posiednji film Miše Radivojevića pobrao je ргеgršt nagrada u ovogodišnjoj konkurenciji, koja se može nabrojati na prste jedne ruke. Svejedno, iako ovaj film ne spada raeđu bolja ostvarenja ovog eminentnog sineaste, on zaslužuje priznanje već samo zbog činjenice da je u najgorim uslovima od nastanka naše kinematografije uopšte i bio snimljen. Međutim, to nije dovoljno da se zaborave sve nedaće koje su omele hvale vredan pokušaj da se na dostojanstven naćin ispriča priča 0 savremenom trenutku. Neke idu na dušu autorima, kao što je razorno dejstvo prisustva Bajage 1 dmgova koji, u skladu sa Radivojevićevim autorskim prosedeom, sviraju na žurci. kao što su to radili kod istog režisera i Idoli pre više od jedne decenije (“Dečko koji obećava”). Ovde se, pak, radi o dizelaškoj žurci, tako da od tog momenta na dalje sve što je na narativnoj osnovi učinjeno u ovom filmu gubi na verovatnosti. Mnogo Bajage, mnogo nemo izražavane glumačke patnje, mnogo nedovršenih tokova priče, nažalost nepopravljivo opterećuju “domaći film godine”. **

Boško Milin

71