Ритам

0 NEVINOSTI I JOŠ NEČEM Juliana Hatfield nije tipična muzička zvezda. Kao izlaz iz depresivne situacije (roditelji su joj se razveli dok je bilavrlo rniada, a stariji brat ju je fizički zloetavljao), nije tražila udrogama ni alkoholu; krenula je u drugom pravcu. Izjavila je da nikada nije osetila potrebu za tim i da je zabavno biti nevin sa 26 godina. "Zabrinjava me zapravo to što nisam dovoljno sjebana da bih bila zaista veliki umetnik. Dovoljno sam sjebana da budem OK umetnik, ali nisam siguma da li ću ikada biti velika. Svi veliki umetnid bili su uništeni heroinom i alkoholom, a ja ne osečam potrebu da uradim bilo šta od toga". Prvu solo LP "Неу Babe" izašao 1992. godine sadrži bisere čistog gitarskog popa, potpuno melodičnog i potpuno iskrenog. Najlepša pesma na albumu - naravno Ijubavna - je očigledno posvečena Evan Dandu - "hold him like louded gun & now he might go with everyone, but I know he is on!y trying to have some fun". Na tom LP-u se zatim nalaze singlovi "Everybođy loves me but you" i "I see you", ispričane tinejdžerske depresije zbog neuzvraćenih Ijubavi i himne maloletne proaltemativne omladine, koja je sebe našla u srceparajućoj "Ugly" ("I dont look at the faces, I look at my feet, Гт all alone when I walk down the streeL.. Couse I’m ugly I dont need a mirror to see that is true"). Amožda je Juliana Hatfield najveći Morriseyev fan, a da još uvek ni sama ne zna to. 1992. jebila značajna i zbog iziaska kapitalnog "It’s ashame about Ray", LP-a na kome je njen nepogrešiv bas zamenio privremeno nestalog basistu,a njeni vokali ponovo osvežavali i taj, a i sledeći album Lemonheads-a. Njen novi LP usledio je već sleđeće godine i naslovljen je vrlo simbolično - "Become what you are". Ali sada je već u pitanju bend The Juliana Hatfield Three. Muzički gledano, nema nekih previše upadljivih promena, ali su teme malo šire, za razliku od "Неу babe" koji je bio pretežno sastavljen od Ijubavnih pesama. "Весоте what you аге" je pre svega skup optimističkih pesama, iskrenih do naivnoeti, rečitih i vrlo urbanih, i lako prijemčivih za svakoga ko se ne stidi tinejdžerskog dela svoje ličnosti. Najviše odgovara onimakoji u svom detinjstvu nisu imali prave superstar idole, koji nisu lepili po sobi nalepnice i postere iz Brava, koji su bili modemi u to vreme. Muzika Juliane Hatfield, a i ona sama, sinonim je za humanost u pravom smislu te reči. To najbdje potvrđuje hitnna "For the birds", koja je dovoljno dramatićna da biide uznemimjuća za svakoga, jer govori o ptid koja joj utnire na rukama, a ona ne može ništa da učini da bi to spredla. Govori i o dosadi ("Feelin’ Massachusetts"), o tome kako je übijen čovek koji je prethodno silovao ženu ("A dame with the rod"), o imaginamoj sestri ("Му sister""1 hate my sister, shes such a bitch, she acts as if she doesnt know that I exist.. I love my sister, she is the best"), o složenosti sopstvene ličnosti ("I got no idols"), o devojačkim fantazijama ("Spin the bottle" - "Five minutes in the doeet with you") i o usamljenosti, ponosu, čežnji, Ijubavi i sebi u njoj ("Little pieces"). "President Garfield" je pesma posvećena njenom prijatelju, mišićavom i od istetoviranih dgli sagrađenom, Нему Rollinsu ("He wrote a book about himself, I keep it on my shelf) za koga je želela da kaže da on nije samo fasada i da telo nije to što je zapravo vredno na njemu ("I’m not talking about the piece of meat, I’m saying something really deep") već nešto drugo, mnogo lepše. "Feels like heartbreak, but, its nothing near that great". Niko nije rekao da će muzika Juliane Hatfield promeniti svetu celini. Niko nije rekao da Lemonheadsi ne bi mogli da opstanu bez nje. A "Severed lipe" bi bila velika i bez obrade Blake Babies. A i ptica bi sve jedno umrla i bez nje. Ali toj istoj ptid je smrt lakše pala, јег je u umirućem trenutku bila u nežnim rukama Juliane, svesna da će biti ovekovečena i voljena duže nego inače. Julianina sestra je oživela, a Evan Dando nije mogao da se priseća kako se svira bas. Svet je nastavio da bude običan i prljav, ali su oni malecki svetovi sakriveni iza raznih prepoznatljivih oklopa dozvolili da se njeno nečujno bučno poštenje ušunja unutra, smejud se tako velikom svetu u lice. Njen tred album "Only Everything" (95) nije doneo veliki obrtu njenoj karijeri. U njenom životu verovatno jeste, kako je i sama rekla. Ud da pristupa onome što je zaokuplja na druge nadne, kao i svako uostalom. Naime, novi album donosi univerzalni, a opet njen ROCK, koji poetaje prirodno prepoznatljiv. Možda ju je onaj dsti pop umorio, јег je tu samo mogla da bude tužna, ali ne i besna. "Universal Heart-Beat", prvi singl skinut sa albuma, predstavlja izraz Ijudi kpji ne znaju da se zabavljaju, bar ne kao oetali. Šetajud po iskrenoeti, dolazi se do pesama poput "Eleur de Lys" (ili šta bi ona svirala da je Francuskinja), "Live Оп Tomorrow" (J.H.klasik) ili "Му

Darling" (nešto kao "Forever Baby", samo još krhkija). Otvarač albuma, "What a life”, vuče za tuku, uvodi u središte zbivanja bez pripreme. Ljudi guraju, gaze, protrčavaju pored, sve se menja, isuviše brzo, ne možeš da smisliš svoj sleded pokret već samo gledaš tuđe i zbunjeno, zvučnom interpunkdjom javlja se rečenica "What A LIFE". Za one koji provode dane gledajud sve reprize serije "MY SOCALLED LIFE", misled da će baš tamo nad sebe (nije čudo što se baš Juliana našla u ulozi gosta u jednoj od epizoda). Za one koji zaista posmatraju život sa strane, ne učestvujud baš aktivno u njemu. I najviše, za neumomo vreme koje ne objašnjava zašto odlazi, ne čined nikoga pametnijim, već samo malo umomijim. Kad jednom kroz staklo nekog bara primetite muškardnu dji mišid opasno ugrožavaju tkaninu njegove majice, naspramkoga sedi ženska osoba sa umiljatim licem desetogodišnje devojčice, budite sigumi da su "Songs about fucking" susrele svu nevinost sveta i da je upravo Juliana Hatfield devojka o kojoj je Непгу Rollins sanjao celog života.

Olja LaJdćević

31