РТВ Теорија и пракса

pogled na praksu izazivanja i korišćenja kriza kao posebnog oblika »specijalnog rata«. Ovde je, dakako, nužna jedna prethodna napomena. Naime, svako društvo ima i svoje krize ili teškoće ekonomske, političke, moralne i druge oštrije ili blaže izražene. Nema, dakle, društva bez kriza. Međutim, krize su opasne samo za ono društvo koje krize ne sagledava i ne rešava. Krize mogu da dovedu do katastrofe svako društvo ako ih ne predupređuje i ne otklanja. Demobilisanost društva pred krizu i u toku nje je, zapravo, ono što najviše pogoduje svakom protivniku ustremljenom na to društvo. Izazivanje veštačkih i korišćenje realnih kriza planski se razrađuje i ono ima svoje, nazovimo ih tako, tehnološke faze. Poznavati te faze, tu »tehnologiju«, od izuzetnog je značaja baš za Ijude koji rade u sredstvima javnog informisanja, naročito za poslenike radija i televizije. I evo jednog primera, jedne uobičajene sheme po kojoj stratezi izazivanja kriza, prilagođavajući se specifičnostima pojedinih zemalja, razrađuju postupnost svoje akcije. U prvoj fazi, dakle, izučavaju se konfliktna stanja u društvu kao celini i u užim društvenim strukturama; prodire se u društvene sredine indoktrinacijom; javnosti se postepeno nameću tuđi stavovi i sistemi vrednosti; šire se intrige i pronose glasine . . . Druga faza obuhvata uvlačenje u krizu još nezahvaćenih organizacija, grupa i pojedinaca i raznovrsno posredno angažovanje sredstava javnog informisanja, i traženje oslonca u kadrovima na svim poslovima u sklopu tih sredstava; isticanje lokalnih vođa (»opinion leader«), ili raspirivanje strasti pojedinaca. U trećoj fazi vrši se organizacijsko povezivanje grupa, neutralizovanje funkcija bezbednosti, dovođenje na vlast istomišljenika, izazivanje ekscesa, demonstracija i pokušaja šireg javnog okupljanja masa. Četvrta faza čini završnicu, zapravo uvod u prevrat i državni udar. U toj poslednjoj, četvrtoj fazi, najpre se napada na vojsku i sistem državne bezbednosti. A kad se u tome ne uspe, ili kad takvih uslova nema, kao što je to slučaj u nas onda se direktno ustremljuje na sedišta sredstava javnog informisanja (prevashodno na radio i televiziju) i kadrove u njima, i na prosvetu (naročito na univerzitete). Očito je, dakle, kolika je mogućnost prisustva agresije kada se ona, u klasičnom smislu, ne naziva agresijom, ratom. Drugim rečima, i klasično mirno vreme nije mirno. Ono danas sobom nosi i skrivene i neposredne opasnosti po sigurnost i spokojstvo izvesnih zemalja,

13