РТВ Теорија и пракса

situacija u kojima se nalaze hendikepirani Ijudi. Zato je potrebno naći načine da se uspostavi pravi kontakt s onima koje je, bilo iz kojih razloga, sistem obrazovanja ostavio IZVAN UPOTREBE PISANOG JEZIKA«. DOBROVOLJNIM SARADNICIMA u ovoj velikoj akciji pripremljen je program koji treba neposređno da im pomogne i da razvije njihovu želju da učestvuju u njoj i da je stručnim osposobljavanjem pretvaraju u praktičnu akciju, kako bi osposobljeni PRUŽALI POMOĆ ONIMA KOJTMA JE ONA POTREBNA. Svako ko želi u ovome đa učestvuje MORA SE OSPOSOBITI ZA TU DELATNOST. Zato su takvim saradnicima namenjene specijalne RADIO-EMISIJE, koje se emituju u slično vreme kada i TV-emisije za nečitače. Naša znanja o PRIRODI NEPISMENOSTI i naše veštine u opismenjavanju veoma su uski, tvrde autori, zbog čega se i publikuje ova knjiga koja će zainteresovanima za pomaganje nepismenima pružiti potrebna znanja i uputstva sa objašnjenjem raznih mogućnosti pomaganja. Osnovno je, ističe se u knjizi, đa se odraslima koji su nepismeni mora prilaziti veoma pažljivo, jer oni nisu deca, niti su manje umni ako imaju mala znanja i ne znaju da čitaju. Često su to promućurni, pa i mudri Ijudi, spretni za obavljanje kakvog manuelnog posla, ali često i duboko nesrećni zbog svog podređenog položaja prouzrokovanog nepismenošću. Zato je zadatak svakog dobrovoljca (pismenog građanina ali i učenika) da nađe najprikladniji način kako da pristupi nepismenom i kako da mu se •obrati u toku rada ne bi li mu pružao pomoć na način koji mu je najprihvatljiviji. A to je skoro uvek različito i zavisi od svakog slučaja. Postoje, svakako, i neke zajedničke crte kod pojeđinih vrsta Ijudi, pa se zbog toga u ovoj knjizi i prikazuju 4 najčešća TIPA LJUDI koji su zaposleni a NE SLUŽE SE PISANIM

JEZIKOM, što osećaju kao teškoću i žele da je savladaju. Ova nesposobnost, koja je na žalost, vrlo česta u svetu, nazvana je NEPISMENOŠĆU, ali je ona još nešto više od toga, jer se na nju nalepljuju razne PREDRASUDE, koje izazivaju nesimpatije i odbojnost prema onima koji se ne služe pisanim jezikom. (Kod Engleza je posebno komplikovano steći potpunu pismenost zbog teškoća oko nefonetskog pisanja i spelovanja). Autori navode svoja iskustva koja govore o žalbama nepismenih da ih trgovci, nastavnici, đoktori, policajci i činovnička birokratija tretiraju kao glupane i nenormalne, tako da im se čitanje javlja kao neka misteriozna veština koju čovek mora osvojiti prolazeći kroz ismevanja i poniženja pre nego što se dokopa pismenosti. Raznorazne su šale o Ijuđima koji su, ne umejući da čitaju, seli u pogrešan voz umesto onaj koji vođi u njihovo mesto. Zbog toga nepismeni i izbegavaju da izjave da su nepismeni! Da bi se nekako ukopčali u životne tokove, ovi nepismeni razvijaju neuobičajen smisao snalaženja, manuelne veštine ili nepojmljivo pamćenje svega što je izgovoreno. U knjizi se opisuje primer čoveka koji je od običnog manuelnog radnika postao veoma vešt zidar, pa čak osnovao i svoje preduzeće, u kome je sekretar vodio poslove i svako mu jutro referisao dok je on »čitao« novine. Tek kad su mu deca porasla i kad je čuo njihov razgovor da o nečemu ne treba pitati oca јег je on nepismen, ođlučio se na učenje, ali na veoma diskretan način . .. Kako utvrditi nivo (ne)pismenosti? Mnogi nepismeni poznaju neka, ili skoro sva slova, čak i neke reči, ali ne mogu da se uklope u posao koji zahteva ČITANJE, PISANJE I KONTROLU pisanog i izračunatog. Takvih je u Britaniji 0,5%, dakle oko 160.000 odraslih. Ali mnogi istraživači tvrde da je procenat znatno viši! Statistika pokazuje da se nepismenost ne smanjuje. Nisu uzeti u obzir bolesni i oni kojima engleski

154