РТВ Теорија и пракса

Radio je živeo uvek bogato od zvukova, mada su ti zvuci uvek bili jedna partitura i, kako smo mi rekli, „zvučni efekti”. Ovde se potire ta razlika izmedju govornih radnji i zvučnih efekata. To je ono što je najbitnije i što je revolucionarno u ovom obliku dokumentarne radio-drame. Ovde, u ovoj fvorevini, zvučni efekti žive zajedničkim životom sa tekstom, sa prirodora i sa ijudima, tu se stapaju priroda i ijudi. Ono čime nas je oduševio Kurosava u vreme velike agresije krvavih scena na filmu, jeste to što veliki japanski majstor ima hrabrosti, snage i talenta da svoju priču o dobrom čoveku i prirodi priča jednostavno, lagano, sa zvucima. Hoču da kažem da su ovakve tvorevine praćene poverenjem u reč. Autori na filmu, i u teatru i na radiju su zasićeni ropskim, slugeranjskim odnosom prema njegovom veličanstvu - reči. Prva pobuna protiv tog veličanstva reči bila je u kartelu četvorice velikih reditelja u Francuskoj. Ta se pobuna nastavlja, ali dobija nove kvalitete. Ovde nije reč odbačena, ovde postoji pošten poetski odnos prema reči, samo se reč odbacuje kao poetizacija, kao literarna nacifranost; ovde se autori vraćaju kombinaciji govorne radnje i zvukova sa jednog novoga, mođernoga stanovišta.

IGOR MANDIĆ: Tu ima jedna dvojba, ako tako mogu reči. Čini nam se da se neprekidno kolebamo da li je dokumentarna radio-drama bliža muzici ili je bliža teatru, odnosno literaturi. Jer, s jedne strane, kao riječ i dramski predložak bliže je literaturi, kao se to meni čini iz Pricinog izlaganja; s druge strane, kao zvuk i šum, bliže je muzici. bliže je muzici uzimajući samo činjenicu što barata sa osnovnim zvučnim materijalom, bez ikakvog vizualnog elementa, zatim nema nikakvog literarnog doslovnog predloška, odnosno nema nikakve cjelovite priče.

Sama činjenica što ostajemo na sekvencama u smislu verbalno-dramatičnom koje jesu trenutačno razumljive, ali koje sa ostalim šumovima nemaju nikakve veze kao apsolutno pričanje, govorirao o tome da su čak i te govorne sekvence muzički konstruirane i da one upadaju medju ostale šumove samo kao jedna vrsta kontrasta. Jer, jednu stvar ne treba zaboraviti. U stvaranju radio-drame, koliko ja mogu prosuditi, bitan je - isto kao i kod komponiranja - element slučaja i logika izbora. Nikakve sumnje nema da je element slučaja strahovito važan. Najčešće je na terenu, usprkos čak i prethodnoj namjeri, registrirano nešto posve drugo nego što je kasnije napravljeno. Zatim, element izbora je strašno važan i tu nastupa i u tehničkom, dakle formalnom i u sadržajnom smislu komponiranje, ne pisanje. Zato ja ne bih rekao pisanje zvukova, nego doslovno komponiranje. Zašto? Pitao sam maloprije Jurjevića koji je tonski realizirao Staroličku patetičnu, koji je odnos snimljenog raaterijala i upotrebljenog. Vi znate da je to kod montiranja običnih govornih emisija i reportaža 1:3, najviše 1:5, a ovde je 1:60! Dakle, recimo snimljeno je 30 sati materijala, da bi trideset minuta bilo upotrebljeno. Ta logika izbora, to neprekidno sužavanje, skraćivanje na bitno, dakle odbacivanje, jest jedna vrsta komponiranja. Normalno, i u pisanju postoji precrtavanje: napiše se hiljadu stranica pa se smanjuje na 250. I to je točno. Medjutim, činjenica da se barata sa zvučnim masama bilo koje vrste, kao što rekoste, od raikro-zapisa, do makro-zapisa, govori više u prilog muzici, utoiiko što. ie rauzika sama ponajprije preko magnetofona otknla zapise realnog svjeta. Praktički, radio-drama kopira ono, ili ponavlja odnosno nastavlja, produžuje ili možda ostvaruje, ono što su ijudi iz muzičkih krugova, tehničko-muzičkih krugova ostvarili pedesetih i šezdesetih godina u Evropi.

173