РТВ Теорија и пракса

stvarana za bilo koje sredstvo i da tako nadoknađuje manjkavost produkdje za sebe kao specifično sredstvo masovne komunikacije. U drugoj glavi studije tragalo se za razlozima korišćenja humorističko-satiričnih dela. S razlogom se pošlo od teorijske postavke o višeznačnoj društvenoj funkciji tih dela. Znajući za razvijenu misao o društvenoj funkciji humora, istraživač je nužno funkcije humora reducirao na dve komponente: na potrebu za kritikom i potrebu za razonodom. Istraživaču, vidi se, nisu bile nepoznate one ostale funkcije humora koje su teorijski ranije elaborirane: to su humor kao sredstvo smanjivanja odnosno povečavanja napetosti u Ijudskom društvu; humor kao sredstvo žigosanja a eventualno i otklanjanja izvesnih negativnih društvenih pojava; humor kao sredstvo za izbegavanje socijalne izolacije; humor kao sredstvo spoznaje itd. Imajuči u vidu sve ove društvene funkcije humora, istraživač je pošao od zadatka da odgovori na, po njegovom shvatanju, najvažnije društvene funkcije humora danas, a to su: osečaj potrebe za kritikom i potreba za razonodom. Istraživanje je pokazalo da je kod ispitanika znatno više ispoljena potreba za razonodom nego osečaj potrebe za kritikom. Potreba za razonodom kao razlog koriščenja humorističko-satiričnih dela izražena je kod gotovo svih ispitanika, a nešto manje od polovine ispitanika istovremeno izražava i potrebu za kritikom, te se ovi rezultati u studiji s razlogom razmatraju u jednom kontekstu. Veoma je mali broj ispitanika koji je izjavio da nrati humorističko-satirične TV emisije motivisan samo kritikom negativnih društvenih pojava, kod njih je potreba za razonodom i potreba za kritikom neko neizdiferencirano raspoloženje, pri čemu ipak preovlađuje potreba za razonodom. Znači potreba za razonodom je izvesna konstanta i neskrivena čovekova potreba. Motivacija za kritikom doduše više je izražena kod publike sa višim estetskim obrazovanjem i koja se bavi stvaralačkim radom. Tu se dolazi na jedno pitanje specifično za sociologiju saznanja, a to je odnos spoznaje i ponašanja ličnosti ili odnos spoznaje i kritičkog duha u odnosu na postojeće. Ova otkrića suočena sa programskom praksom koja je ispitivana, a to je 1969. godina kad je ovo istraživanje i sprovedeno, imaju svoje teorijsko i praktično značenje. Ovde

razonodom.

207