РТВ Теорија и пракса

Radomir Putnik

FILMSKA I TELEVIZIJSKA DRAMA

' Dakako, postoje različita tumačenja o tome šta je televizijski medij. Sva ova tumačenja (D’Alesandro, R. Grin, Puljeze i drugi) polaze od pretpostavke da je lelevizija zamena ili za film ili za pozorište. Čini se da, iako neke postavke o televizijinom prirodnom nasleđivanju iskustava filma i pozorišta imaju relevantnu težinu, ipak televizija poseduje vlastite kauzalitete odnosa reči i slike i da upravo ti kauzoiiteti zahtevaju podrobnija objašnjenja.

Iskustvo televizijskog dramaturga dozvoljava, u izvesnoj meri, neka uopštavanja koja se odnose na jednu specifičnu formu televizijskog izražavanja koja je najsličnija, odnosno ima najviše dodirnih tačaka sa pozorišnom dramom ili pak sa radio-dramom. Ova tvrdnja svoje uporišne tačke zasniva na nekolikim elementima koji pripadaju dramaturgiji uopšte, a koji se na specifičan način iskazuju u okviru televizijskog stvaralaštva. Reč je, nesumnjivo, o zajedničkim odlikama igranih dramskih oblika, ali i o razlikama koje nastaju usled drugačije prirode medija televizije zbog čega se, sasvim osnovano, može govoriti o posebnoj dramaturgiji televizijske drame koja postavlja sasvim konkretne i relevantne zakonitosti u okviru dramaturgije kao specifičnog televizijskog zanata.' Ako prihvatimo kao osnovu izlaganje da je televizija autonoman medij koji je za kratko vreme svoga postojanja ustanovio izvesne zakonitosti kojima se razlikuje od drugih medija, možemo se uključiti u tekuče rasprave o tome šta je u stvari televizija. Kada ovo kažemo, imamo na umu brojna tvrđenja mahom domačih televizijskih kritičara koji već godinama nastoje da televiziju svrstaju u svoje sheme i uske kategorije. Takve raspre operišu uslovnim terminima kojima žele da mnogostrukost

24]