РТВ Теорија и пракса

pronicanja u ekonomske i društvene odnose, po nemilosrdnosti i hrabrosti kojom je razobličavao moral kapitalističkog ustrojstva života, po ogromnoj radnoj energiji, po snazi svog reporterskog i književnog dara i postupka, Egon Ervin Kiš je fenomen vremena u kome je nastao, živeo i stvarao, a mnoga njegova dela pretrajala su smisao trenutka u kome su se radjala. Mnogo pre Andre Žida Kiš je raorao da postavi svoj životni kredo Židovim rečima: „Bio sam miran. A sada toliko znam i sada treba da govorim. Nisam li dosad bio okružen lažnim dekoracijama? Hoču da stanem iza kulisa, da doznam šta se tamo krije, pa bilo to i užasno. Upravo ono strašno, to je опо što hoću da vidim.” Могао je Kiš tako jer je to bilo, i ostalo, njegovo jedino životno opredeljenje - da gleda i da saopštava, da strasno traga i traži, da nadjeno i vidjeno, i doživljeno, oblikuje reportažama koje su imale moč da uzbude milione Ijudi, ali i duboki smisao onog Zolinog Optužujem. Bio je to onai Egon Ervin Kiš, voinik KuK, 1914. i 1915. koii je, posle stravične cerske olujne i krvave noči, napisao: „Pred naletima Srba koji su iz olujne tmine izletali kao fantomi i, fanatično zaljubijeni u svoju slobodu i svaku stopu svoje zemlje, jurišali na nas, mi smo začas ličili na pomahnitalo krdo u bekstvu i nismo se zaustavili sve do Save, a i onamo smo se trzali na svaki šum, posle tri časa bekstva, a sjajni ulani ličili su na zečeve i bili ladni bez svojih blistavih konja...” Vojnik kraljevsko-cesarski Egon Ervin Kiš tada je sebi obečao da če sve zapamtiti i sve reći svetu. I kada je taj isti svet ugledao njegovu knjigu Zapiši to, Kiš,‘ i kada je umorna i prestarela dvojna monarhija, i inače bremenita tolikim nacionalnim i političkim suprotnostima, izdahnula u galicijskom blatu, u konvulzijama poraza, u atmosferi epidemija, dizenterije, pegavca, smrada karbola i lešina кгај puteva poraza i bekstva, digia se sva sila bečkih salona da popljuje i na krst razapne delo čiji je smrtni greh bila istina o glupoj i tragičnoj besmislici prvog svetskog rata. Da, da, nema sumnje, to je bio taj Kiš, ismevač vojske koja je, u vihorima cveća, uz zvuke Radecki-marša, krenula da kazni Srbiju i njenu drzovitu seljačku prostotu. Stari, mumiticirani, fosilni francjozefovski Beč to nikada neće zaboraviti Egonu Ervinu Kišu, vojniku iz razbijenog cerskog KuK ešalona. Kao što ni kulturni svet nikada neće zaboraviti vojnika iz ešalona onih smelih reportera koji su, na vrhovima svojih pera, nosili zastave istine.

86