РТВ Теорија и пракса

TELEVIZIJA

Miroslava Otaševič,

urednik TV Beograd

TELEVIZIJA KAO KREATIVNI MEDIJ

Masovni mediji, naročito televizija, stvorili su kod nas iluziju neposrednog učestvovanja ili barem svedočenja u velikim događajima. No, svi ti događaji, spektakularni ili realni prizori, emitovani naizmenično jedni uz druge tvore dvostruku rezultantu: s jedne strane tu su psihološki fenomeni tipa „trpezarijskog rata” (užasa koji je podređen obredu hrane i papuča) i s druge, specifičan jezik. Televizijska semiologija umnogome duguje tim neprestanim „jurišima svetlosne brigade’ kako je Džems Džojs (James Јоусе) nazvao bombardovanje TV impuisima, No, ta forma ne ukida smisao. Budući određena situacijom u kojoj gledalac postaje ekran, jedan neprestano nastajući obris stvari naznačen principom učestanosti, semiologija televizijske kamere implicira fenomen bliskosti. Nije neophodno podvući koliko ovaj fenomen ima uticaja na jezik sam. I u makrostrukturalnom smislu televizija predstavlja duboko intimistički medij. Ako smo, tako, televizijski jezik odredili principom mozaičnosti i principom bliskosti, došli smo jednostavno do otvorene slobode koja је svojstvena fenomenu mišljenja. (Dakako je neosporno da samo mišljenje funkcioniše na ovim principima.) No, ovde se ne radi o divergentnom mišljenju več o nekoj vrsti kreativnosti ili razmišljanja, tj. uobličavanja veza između života u amorfnoj otvorenosti i njegovih hiljadu mogućnosti, Kako je svako mišljenje nema formulacija, tako i televizijski jezik podleže principima rekonstrukcije kojom hoće da se izraze pravila funkcionisanja. Na prvi pogled to je raalo, No, poduhvatiti se stvarnosti da bismo je rasklopili i potom ponovo sklopili, znači realizovati jedan prostor-između-koji postaje međijska smislenost proizišla iz jezika. Scmiološkom analizom tog jezika, ili tačnije, azbuke, najdirektnijc sc otvaraju problcmi forme medija, ali onog medija koji je oslobođen klasičnog sadržaja. Tvrditi da postoji tolevizijski jezik nezavisno od

92