РТВ Теорија и пракса

biti ostavljaju osnovnu, konstitutivnu premisu po strani: ono što ostrašnjena televizijska kritika naziva „televizičnošću”. Istini na volju, ovaj uslovni termin za stanje totalnog proosećanja televizijske komunikacije, iskazivan od prilike do prilike, u mnogo čemu je neprecizan i, stoga, varljiv. Tako, jednom če se televizijskom hroničaru učiniti-da je program „uživo” upravo to „televizično”; drugi put će isti hroničar svrhovitu upotrebu krupnog plana imenovati predloškom „televizičnog”; često će se i umesno vođen razgovor u studiju podiči na pijedestal „prave televizije”. Po navedenom, proizilazi da je određivanje nastajanja „televizičnog” ostavljeno u domen iskustva, obrazovanja i senzibiliteta svakog hroničara televizijskog programa ponaosob. Ma kako to u ovom času rasprave izgledaio brzopleto i neosnovano, u tome ima istine; kulturološka legitimacija hroničara umnogome je predujam za registraciju značaja i velikost rasprostiranja televizijske komunikacije, pa i njenog supstrata - „televizičnog”. Sam pojam „televizično” izveden je iz reči televizija (kovanica dve grčke reči; tele - odrednica koja značl da je nešto daleko ili da se radi na daljinu, i visia/fantasia - figura pridavanja prisutnosti neprisutnome ili života neživu) 3 pridev je koji označava osobinu, pripađnost, a najčešče je u upotrebi kao sastavni deo predikata (primerice - „Ova emisija je televizična”). Po tome, „televizično” je ono što na najkraći i istovremeno najreprezentativniji način do gledaoca doprema „nešto daleko o nečem neprisutnome”, i nadalje, „опо što daje život neživom”. Kako se televizija fenomenološki ostvaruje u stanu, u sobi primaoca/gledaoca, Jelevizično”, to „neprisutno a daleko” otkriva u okolišu čovekove intimc kao čulnu, povratnu vezu televizijska slika - gledalac. Giedalac „čita” „televizično” kao most, prolaz u jezgro značenja televizijskog prizora čulnim ugrađivanjem sopstvenog habitusa (pol, uzrast, emocije, ideje). Zauzvrat, informacije konkretnog televizijskog prizora dopiru tim „prolazom” udarnije; stvarnost televizijskog prizora se postvaruje i ostvaruje jednovremeno u času odašiljanja/primanja elektromagnetskih impulsa. Svest o tehnologiji postaje svest o neophodnoj distanci koja u civilizovanom svetu i nije ništa drugo do dopuštenje da se sa dužnom pažnjom sasluša sabesednik, sagleda zbivanje, odmeri čin, odluka, rezultat.

3 Rikard Simeon, Enciklopediiski rečnik lingvističkih naziva, „Matica Hrvatska". Zagreb, 1969.

4 Etijen Surio, Osnovne osobinejilmskog sveta . „Filmske sveske" br. 1 Beograd 1970, str. 50-52.

. . П| 148J