РТВ Теорија и пракса

koja apsolutno nije u tehničkom smislu, nije u fizičkom smislu, nego u jednom psihološkom smislu. To je prava televizija za koju pledira i Boža Kalezič, ali je on ovako nije iskazao, te s pravom očekujemo nastavak ove „tvrđave”. Dr RATKO BOŽOVIĆ: Hteo bih da budem malo indiskretan, pošto je ovde bilo atraktivnih primera. Podsetiču Jevtoviča na našu diskusiju povodom dvadesetogodišnjice televizije*. Desilo se nešto što me je pomalo iznenadilo. Jedan broj televizijskih stvaralaca koje mi inače često viđamo na televiziji, vodio je diskusiju o dvadeset godina naše televizije. Verujte, ja sam prvi put sreo te Ijude tako žive imaginacije i tako snažne i, rekao bih, tako izvrsne i značajne ličnosti. Onda sam se upitao; šta ovo znači? Da li su to oni isti Ijudi koje viđamo na televiziji? To je ozbiljan problem, problem naše redukcije, problem naših autocenzura, problem odgovornosti pred televizijom, zbog televizije i u televiziji. To je Ijudski problem, a ne problem politike, ideologjje itd. To je problem nas samih kakvi jesmo. Ja nemam nikakvih opterečenja kad govorim sa studentima i lcad ostvarujem neku komunikaciju, kad držim predavanja. Verujte, pred TV kamerama ja se potpuno izgubim i nikada nisam nap/avio ni jednu dobru emisiju na televiziji. Neprekidno sebi go\orim; moraš jedanput dobro govoriti na televiziji ili se više nikad tamo ne treba da pojaviš. Eto, ja sanjam o tome. Ima nešto u tome, jer ni moje kolege nisu bolje na televiziji, ali oni, izgleda, nisu svesni toga - ja bar tako mislim. Ali, to je takođe jedan drugi problem. Ja mislim da Boža Kalezić nije znao da radi sa mnom kad smo snimali neke emisije Lektire. Trebalo je prvi put u životu da govorim 10 minuta jednostavno kameri, da bih se obratio džinovskom auditoriju. Ja sam govorio kao što govorim studentima, dakle dugo i ispalo je dosadno. Ja sam zamišljao nekoga, ali nisam nikako mogao da mu vidim lice, nisam mogao da uspostavim komunikaciju. To je bila za mene jedna velika teskoba, jedna nedača, neuspeh koji se staino ponavlja kad učestvujem u TV programu. Ovo pričam da bih napravio šalu na svoj račun, najmanje volim šale po prirodi stvari, ali vidite ima tu nešto što je redulecija naših snaga na televiziji i naše nepripremljenosti za televiziju.

*Razgovor objavljen u „RTV-teorija i praksa” br. 13, str. 20 - 105.

219