РТВ Теорија и пракса

ispitivanja ovu činjenicu uzela kao đatu veličinu i utvrđeno je da veći utisak izaziva nagomilavanje nasilja u programu nego samo nasilje i, drugo, da se mnogo više pažnje posvetilo uticaju nasilja na osobe sklone nasilju nego proučavanju smanjenja nasilja preko programa sa društveno korisnom notom. A utvrđeno je da takvi sadržaji pozitivno utiču na osobe sklone nasilju. Na kraju autor zaključuje da bi, ako se kod dece srednjih slojeva formira mehanizam ođbrane, a njih najviše privlače programi sa nasiljem, bilo nužno da se pored funkcije ispita i struktura odbrane. Koliko se psihičke energije utroši na adaptaciju uz istovremeni napor za konstruktivnom izgradnjom ličnosti? Mada su obrambeni mehanizmi jaki, još se ne zna čime se plaća navikavanje na fiktivno nasilje iz programa televizije. 7. „Medien-Report” u decembarskom broju 1977. prenosi i jedan članak iz časopisa „Der Spiegel”. Članak je obuhvatio više istraživanja. Heribert Hajnrihs (Heribert Heinrichs), nemački istraživač medija, nazvao je „sindromom übistva” pojavu što u nemačkim TV programima tokom jedne nedelje na oko 200 akata nasilja bude 80 žrtava, kod Japanaca 40 mrtvih dnevno, a u SAD na jedan čas deset akata nasilja. U Nemačkoj su dve devojčice udavile jednog dečaka starog 7 godina posle jedne „inspirativne” emisije. Deca od 3 do 13 godina gledaju večernje krimi-filmove i to prema vremenu gledanja: u 20,15 časova oko 1,600.000 dece, u 21 čas oko 370.000 a u ponoć oko 110.000 dece. Prema anketi koju je sproveo Psidata institut iz Frankfurta, 82% roditelja izjasnilo se protiv TV nasilja a u jednoj drugoj anketi 98% učitelja izjavilo je da TV nasilje utiče na ponašanje dece. Međutim, naučnici nisu složni: jedni smatraju uticaj televizije važnim, drugi ne. Dva instituta, Hans Bredov iz Hamburga i Psidata iz Frankfurta sproveli su

ankete koje su se razlikovale utoliko što je prvi institut angažovao spoljnje saradnike a drugi se oslonio na saradnju obrazovnih članova ispitivanih porodica (ili prijatelja ispitivanih porodica). Druga razlika: prvi je uzeo porodice srednjeg društvenog sloja sa odraslira članovima a drugi institut niži društveni sloj sa decom. Došli su do istog rezultata, do prividno paradoksalne dvojnosti uticaja televizije: s jedne strane uspostavlja se zajedništvo u krugu porodice a s druge onemogućava razgovor i zabava u porodici. Štetni po porodični kontakt su kriminalni filmovi i programi puni akcije dok zabavne i sportske emisije ne ometaju porodičnu konverzaciju. Uticaj televizije ispitivan je u Berlinu sledećim testom: šta bi bilo da „stalna publika” bude četiri nedelje bez televizora? Javile su se dobrovoljno dve porodice ali je tokom te četiri nedelje došlo do ozbiljnih sukoba jer nisu znali šta će sa sobom: televizija ima značaj droge. Iz toga je redakcija II programa izvela zaključak da treba da se uvodnim i zaključnim komentarom, ukazujući na dramaturške i druge aspekte, stvori kod publike distanca prema programu i sadržaju emisije. 8. U Minsteru je sprovedeno istraživanje 0 tome kako televizija utiče na formiranje maternjeg jezika kod dece. Utvrđeno je da deca, nezavisno iz kakvih su porodica, raspolažu bogatim rečnikom koji uglavnom potiče iz reklama i kriminalnih filmova sa televizije. Isto tako je utvrđeno da kod dece od šest godina dominira jezik sa televizije i da imaju znatno veči rečnik nego što su učitelji pretpostavljali i očekivali. U I razredu škola povećava rečnik za oko 500 reči a u sledećim razredima povečava se broj reči književnog jezika ali i dalje je velik broj reči sa televizije, uglavnom onih koji se odnose na društveni život 9. Izvršeno je i jedno istraživanje vezano za obrazovne emisije na televiziji. U Nemačkoj je 1960. započeto dopunsko obrazovanje preko televizije 1 unapred mu je dodeljen lovorov

235