РТВ Теорија и пракса

Norman S. Moris DETE IZ DOBA TELEVIZIJE

Uticaj televizije na današnju decu Šta roditelji mogu da učine

0 uticaju televizije na decu, na njihov psihički i socijalni razvoj, poslednjih godina se mnogo govori i piše, na naročito u zapadnim zemljama. Knjiga Dete iz doba televizije' , koja se može videti i u beogradskim knjižarama strane literature je interesantna jer je njen autor čovek sa televizije, znači čovek iz medija kome su kritike (a rezultati istraživanja najčešče daju povod za kritički stav prema televiziji) upućene. Imamo priliku da vidimo kako problem uticaja televizije na decu izgleda iz aspekta njegovih proizvođača. Autor je postavio sebi dva zadatka: 1. da da sliku problema iz aspekta različitih subjekata (stručnjaka za dečji razvoj, Ijudi sa televizije, roditelja, vaspitača i dece) i 2. da otkrije razuman, fleksibilan vodič za roditelje koji su zbunjeni televizijom 1 odnosom svoje dece prema njoj. Ovako koncipiran cilj mnogo obećava, a pre svega svestranost i širinu pristupa ovom kompleksnom problemu, tim pre što je autor napomenuo da je u svrhu ostvarivanja postavljenih ciijeva sproveo i istraživanje. To što je autor zaposlen na televiziji, prema njegovim rečima, je samo odraz njegove sklonosti ka tom međiju i ističe da mu namera nije bila da brani televiziju. Međutim, što se više odmiče u čitanju knjige, to se više stiče utisak da autor ni u kom slučaju nije ni objektivno, ni dovoljno svestrano obradio problem, Ali prvo da vidimo čime se sve autor bavio i šta je u knjizi prezentirano. U

19 pogkvlja, na 230 strana autor je izneo svoja sagledavanja problema kao što su: uticaj televizije na dečje vrednosti; veza između nasilja na televiziji i agresivnog ponašanja dece; doprinos televizije znanju; reklame namenjene deci; kako roditelji treba da postupaju u vezi sa odnosom svoje dece prema televiziji i niz drugih tema vezanih, pre svega, za američku televiziju. Kako je autor došao do saznanja koja iznosi? Sproveo je seriju nestandardizovanih intervjua sa psihijatrima i kliničkim psiholozima, zatim sa vaspitačima, producentima, oglašivačima i voditeljima dečjih programa. Stavove roditeija i dece prikupljao je poštanskim upitnikom. Pristup problemu je tipično novinarski. I način prezentiranja podataka je takav. Istraživanje, ako se tako može nazvati način na koji je autor prikupio podatke, je metodološki nekorektno. Još na početku knjige autor iznosi svoju osnovnu misao da je televizija „sredstvo komunikacije sa najvećom snagom uticaja koje su Ijudi do danas izmislili” i da je ta sila „pozitivna, negativna ili neutraina, zavisno od toga kako je koristimo. Deca moraju da nauče da diferenciraju, vrednuju, prihvataju ili odbacuju ono što se na teieviziji prezentira”. Ovaj stav autora negira njegovu izjavu da nije nameravao da

' TELEVISION’S CHILD, Thelmpactof Televnion on Today’t Children, WhatParentt Can Do About It, Little, Brown and corapany Boaton, Toronto 1971.

239