РТВ Теорија и пракса

privuče pažnju i interesovanje nebrojenih privrženika izvanredne misije najmodernijih sredstava infomusanja. Primer Branislava Surutke potvrđivao je staru istinu da se iole übedljivije dejstvo radija i televizije ne može ni zamisliti bez upečatljivog prisustva spikera. Međutim, nije samo posedovanje svih neophodnih spikerskih vrlina bilo ono „nešto” što je Surutku markantno izdvajalo u nevelikoj grupi onih koji se tim delikatnim poslom bave odskora ili odavno. Najizrazitija prednost Branislava Surutke bila je u tome što se on neposredno prilagođavao tekstovima svih vrsta i stilova. Čitajuči ih naizmenično, Surutka nije težio nazovi glumačkom doživljavanju izgovorene reči - to i nisu, niti treba da budu priželjkivanja spikera, mada se mogu nači mnoge dodirne tačke u radu glumaca i spikera - ali je ostvarivao tako reči iste rezultate. Slušajuči ga nije bilo lako otrgnuti se utisku da njegove reči dopiru i prodiru pokatkad onom snagom emocija i saznanja kojom su delovale na nas u pozorišnim dvoranama, u magnovenjima kada smo se oduševljavali umešnošču nekog dobrog glumca koji je do tančina ovladao sopstvenim izražajnim sredstvima. Branislav Surutka osvajao je spikerskom ležernošću bez premca. Svesni da.je među nama posredstvom radijskih ili televizijskih prijemnika, prepuštali smo se kamernoj muzici njegovog glasa i time usredsređenije primali poruke koje nam je saopštavao. Njegovo pregalaštvo i upornost da se odgonetaju sve stvarne vrednosti produhovljenog izgovora osvajali su otprve, plamsali su njegovom verom u brujanje vaskolike jezičke simfonije. Poput nekog usamljenog spikerskog Orfeja, idući za tim glasovima, budeči ih i razbacujuči ih unaokolo pregreštima, Branislav Surutka je sagoreo. Spiker među najboljima, ako ne i najbolji kojeg smo imali. Đ.Đ.

245