РТВ Теорија и пракса

manifestaciju, naročito onda ako je Jugoslavija sredina o kojoj nešto putem televizije želi da se sazna. Koliko bi bilo ko uspeo posle gledanja selekcije u ovom programu da sazna prave stvari o nama, ili - kako mi vidimo druge u svetu - nema dilema. Takvih emisija, jednostavno, nije bDo. U ovom slučaju moglo bi se, čak, bez dvoumljenja, prihvatiti mišljenje žirija da je „... uveren da postoji ozbiljan raskorak između nivoa koji je televizija dostigla u dokumentamoj produkciji i nivoa selekcije dokumentarnih emisija prijavljenih za vestival”. Između ostalog u komentaru ovog žirija naglašeno je da „... ponuđena selekcija dokumentarnih emisija nije bila dovoljno okrenuta fundamentalnim problemima našeg društva i da se njima na produbljen, studiozan način bavilo vrlo malo priloga.” No budući jednom u pravu, ocenjivač neshvatljivo zaobilazi nagradom autora najbolje emisije - Branka Lentića. Njegov dokumentami TV film Dvije obitelji jedna tvomica na rafiniran način donosi mnogo onoga što po mišljenju zvaničnog žirija našim emisijama u ovora žanru nedostaje. Lentić poseduje profesionalnost i smisao da nenametljivo (kao sagovomik se niti vidi niti čuje, kao i obično) navede aktere dokumentarca da govore o sebi i to stvari koje su veoma intimne, ali istovremeno i opšteljudske, tako da se čovek identifikuje sa licem na ekranu ili mu se suprotstavlja, ali nikada ne ostaje indiferentan. U ovoj se emisiji, zatim, iznosi mnogo toga što je u našem mentalitetu, ponašanju u jeđnom vremenski zaustavljenom trenutku, odnosima u okviru porodice i van nje. Svaki kadar je sa razlogom umontiran, svaka reč ima svoje pravo značenje i zato nailazi na odjek. Alijeva revolucija, spoljnopolitička emisija o događajima u Iranu je aktuelna Prikazuje se u trenutku kada je tema dana u svetskim političkim zbivanjima. To je i najveća vrlina ove reportaže za koju je njen autor Uroš Lipušček nagrađen. Međutim, ako bismo ovo

ostvarenje poredili sa, redmo, emisijama Bore Mirkoviča Kokošje perje leti ili nekom drugom, prikazanom na ranijim portoroškim projekdjama, zapazili bismo da Lipuščeku nedostaje kondznost, da se često ponavlja i da dramatičnost događaja ne nalazi svoju adekvatnu vrednost u emisiji. Od dokumentarne selekdje pažnju zaslužuje još jedna emisija - Zvučna pisma autora Vladimira Momčiloviča Reč je o porukama koje naši radnid upučuju svojim porodicama i odgovorima koje dobijaju. lako govori 0 našim prilikama i neprilikama na duhovit način, naime „smešno” je ono Sto se u tom zvučnom dopisivanju čuje, autor nije iskoristio priliku da realizuje na bogatiji način svoju ideju, tako da emisija deluje televizijski neuko i podseća na radio-program. Vrlo je statično snimljena. Zvučna pisma predstavljaju ne jedan korak unazad, več čitavu ulicu, za koju su prečicu več pre desetak godina napravili Srđan Karanovič, Goran Paskaljevič i Gorai Markovič, obrađujuči slične teme u vremenu kada zvučna pisraa još nisu bila u modi. U odnosu na nekadašnje sarajevske emisije, kakve su snimali Kojović, Radovič i Andrič, Zelena panorama predstavlja korak unazad. Ne zato što nije kvalitetna. Scenarist, urednik i voditelj Nijaz Abadžič veoma je korektno pripremio svoj mozaik o selu 1 poljoprivredi, ali festivalski hroničar očekuje (možda nije u pravu?) da se u Portorožu na monitoru pojavi nešto novo, uzbudljivo - da emisija ne bude nagrada uredniku za kontinuiran profesionalno obavljen posao, več za istraživanje kamerom i rečju, za nešto sasvim drukčije od dosadašnjeg, što se ne bi moglo saopštiti ni novinskim tekstom ni radio-programom. Na žalost ni izbor televizijskih drama i epizoda nije bio izuzetan. Ono što je najbolje Pucanj u šljiviku preko reke Novice Saviča, u režiji Zdravka Šotre i drama Vaska Ivanovića M.V. reditelja Mila Đukanoviča davno su emitovane

197