РТВ Теорија и пракса

DAMJAN RADOVIĆ (iz Kotora): ...ma šta pričasL.ne znam! Više glasova uzbuđeno govore. GLAS SA STRANE: Koliko su građani grada Kotora... DESANKA ČOLO (iz Kotora): ...mi što smo rizikovali života... jeste, konfcretno ja govorim, ja sam dijete ranjeno iznijela, to vi svi znate, iz kuče... Ne postoji te zgrade u Kotor, u koju bi se ja ponovo vratila sa svoje dvoje djece...Ne postoji, to je strah... ŠABAN ZEKOVIĆ (iz Ulcinja): Sad ja nikad neču napravit’ kuču - u moj život Nikako sa ovom platom, nikako, ako ne daju kredit MILICA RISTALJIĆ (iz Risna): (prati je efekat kiše) Doživjela sam rat.imala sam četvoro djece, skapulala sam ih, bježala pove pečine, a ovo odole nije se moglo izbječ, no sam mi je to neka...neka sudbina spasila..,te smo to skapulalo ovo djece...ispod ovije ruševina...to toliko te mi niko nije nastradao, samo sam od toga sretna. ZORKA ŠUŠA (iz Risna): Znate šta... MILICA RISTALJIĆ (iz Risna): ~.sedam...sedam puta sam se od rata kučila i raskučala... a evo kako, samo mi je o tom dugo pričat.. Kad je bio rat, pobjegla sam s kuča, kad je bilo, kad sam došla na kuče, na opaljene kuče, pa onda to popravi i skuči se malo. Došla sam...odili smo za Vojvodinu, i tu sam se bila skučila. I opet iz Vojvodine ovamo. I tu sam raskučila.,.l dođu ovdje jopet kuči. ZORKA ŠUŠA (iz Risna): Vidite ovu ruševinu, vidite ovu ruševinu..,Tu smo mi dvadeset godina. SRĐAN ŽMUKIĆ (iz Zelenike): (Kiša dobuje o šatorsko krilo i prati tekst) Mi nismo nikada bili u stanju da kažemo da je slabo. Samo mi spasi familiju. Pa da izvinite...jebem ti ja sve drugo. I sad smo mi gore dobili stan, kamp-kučice, ja kažem meni je sad ka’ u hotelu, kad se ja sjetim da još ima djece i koliko ima pod šatorima na ovakvom vremenu. I paniku...ne sme se panika prenositi i širiti ono što nije pravilno, je li?

24