РТВ Теорија и пракса

odredili kao pesnički koji stvarnost „odbleskuje” (reflektuje) u „estetički preoblikovanoj formi”, to smo poetski diskurs radio-drame skloni da definišemo kao ritmičko organizovani odnos zvuka, s jedne strane i značenja, s druge. Poetski trenutak je, kaže Bašelar, a to se potvrđuje i u ovoj analizi, svest o dvosmislu - svest o dvosmislu zvuka i značenja. Ovoj konstataciji svakako bi se priklonio i francuski pesnik Pol Valeri, koji u jednom drugom kontekstu, ali veoma bliskom našem, kaže; „Pesma, u modernom smislu (...) mora da stvori iluziju nerazdvojivog jedinjenja zvuka i smisla, čak i ako ne postoji nikakav racionalan odnos između tih sastojaka jezika ...” 7 Veza između zvuka (phone) i smisla, stvarajuči pri tome specifični diskurs poetskog, ne prekida se, vidimo, ni kada je u pitanju radio-dramsko umetničko delo. Štaviše, ova veza zvuka i smisla stoji u samoj suštini radio-dramskog umetničkog dela i oblik je preko kojeg sam bitak radio-drame sebe pokušava da govori (ostvaruje). U ovom kontekstu, kontekstu koji govori o „apsolutnoj bliskosti glasa i bića, glasa i smisla bića, glasa i idealiteta smisla” (Žak Derida), valjalo bi citirati jedan odlomak iz treće knjige Hegelove Estetike koja na adekvatan način objašnjava malopre rečeno. Hegel kaže: „Ovo idealno kretanje (kretanje od zvuka ka smislu, od zvuka ka smislu biča samog - 8.T. ), kojim se, reklo bi se, ispoljava jednostavna subjektivnost, duša zvučećeg tijela, naše uho shvaća isto tako teorijski kao što oko zamječuje oblike i boje, i time čini da unutrašnjost predmeta postane kao unutarnjost samoga subjekta” B . Ovaj odnos zvuka i smisla, „bliskost glasa i biča” ne bi možda bio dovoljno jasan u koliko ne bismo posebno naglasili da se taj odnos

7 Pol Valeri, Varijacije na Bukolike, „Mostovi”, 1978, sveska 35.

b G.V.F. Hegel . Estetika, 111, I, str. 15 i 16, „Kultura”, 1961.

47