РТВ Теорија и пракса

se manifestuju u okviru poetskog diskursa radio-dramskog umetničkog dela a upravljena su ka emotivnoj otvorenosti slušaoca prema svetu i njegovom smislu. Ona je iskaz Drugog upućen Drugom koji kroz kapiju svojih čula, pritajen, u samoći sobe, sluša - Sebe i Drugog; ona je izraz habitusa (moči) humanitasa koji se javlja kao suštinska pomoć čoveku u njegovom otuđenom svetu. Stoga poetski diskurs radio-drame, ispoljen kroz obiike „emocionalne teleologije” Drugog, iskazuje na bitno humanistički način, i putem njega, ~u svojoj beskrajnoj otvprenosti prema zbilji”, na potpuno prihvatljiv način, „duhovnu situaciju vremena” i smisao sveta u kojem živimo. Ispoljavanje i iskušavanje iskonskog mišljenja i logosa bitka putem poetskog diskursa, s predznakom iracionaliteta, zatvara krug u kojem se slušalac radio-dramskog umetničkog dela nalazi: ono ga vodi, sada više ne Svetu več njemu samom, njegovoj intimi, predelima iracionalnih snova, sečanja na pretčovečansko u njemu samom, „esencijalnoj liričnosti” njegovog jezika. Odista, ovde se, u radio-dramskom umetničkom delu, u sjedinjenju oba poetska diskursa (principa), čija se suština, rekli smo, temelji na ritmičko organizovanom odnosu zvuka, s jedne strane, i smisla, s druge, „metafizička bit jezika” (a mi bismo rekli čoveka i sveta) „ponovo izrazito iznosi na videlo” (Beda Aleman). „Poetski trenutak”, a mi dodajemo poetski trenutak radio-dramskog umetničkog dela, „uvek ima metafizičku perspektivu” (G.Bašelar). Samim tim „ontološki značaj poetskog” u radio-drami, kako smo naslutili na početku ovog rada, postaje nesumnjiv i očigledan.

50