РТВ Теорија и пракса

Zorica Jevremović

SPOTOVI NOSTALGIJE (X)

KULTURA U NALEPNICAMA Televizijske emisije koje imaju za temu kulturu ne vredi procenjivati. Razlog je banalan: ove emisije su pravljene nekulturno - protiv medija. Takva je situacija od studija do studija, od emisije do emisije. Ljudi koji učestvuju u pripremama za snimanje jedne emisije čiji je predmet rasprave kultura. misle na sve osim na - kako o kulturi. Nije u pitanju ~šta reči o kulturi”, mada se ovakva i slična nazovi „kulturološka pitanja” provlače na internim skupovima televizijskih radnika, u javnim raspravama, kao i u TV kritikama dežurnih branilaca slobodoumne reči „isključivo, na malim ekranima”. Upravo ova zamena mesta u komunikološkoj ravni u kojoj se pitanje istine po događaju stavlja na mesto istine po mediju, dovela je u duhovnu stupicu televizijske radnike, pa je televizijski govor o kulturi postao samo još jedna tribina poluistina malih ekrana koje se, naravno, zaogrću u veo „važnih informacija po kulturnu klimu sredine”. Problem est/etičkog tumačenja kulturnih vrednosti sveo se tako na „alternativnu” slobodu: ~šta” reći, ili, „koliko” reći. Tačnije, ili reći bilo šta, ili, ništa ne reći. Ovom lažnom dualizmu, na žalost, malo pomažu kntike u smislu „televizija je važno sredstvo informisanja, njeni sudovi utiču na kulturološku svest društva”, Pred svim oblicima mass media stoji istovetni zadatak, odnosno, pokriće: emisije o kulturi sprovodiće ovaj zahtev nužnosti komunikološki čisto i razgovetno jedino ukoliko načinom kojim kazuju ono ~šta übede primaoca-gledaoca da prisustvuje televizijskom tumačenju zbivanja u kulturi. Od toga kako se televizijski osmisli emisija o kulturi (scenario, režija, voditeljstvo) zavisiće i stepen verovanja u korpus ideja koji nudi data sadržina emisija, (ne sadržaj, sadržaji zabavljaju još samo malu decu pred TV ekranima). Slobodoumlje pojedinca nigde se ne defmiše tako kao u načinu televizijske prezentacije dnevnih kulturnih događaja jedne

169

KRITIKA