РТВ Теорија и пракса

transcendentalnog jezika” u biti svojoj je isto. Drugim rečima, hoćemo da kažemo da se transcendentalni identitet muzičkog i radio-dramskog umetničkog dela, bez obzira na njihovu ontološku diferenciju, pojavljuje u istoj empirijskoj ravni, tj. morfološki način posmatranja ne bi bio u stanju da utvrdi razliku, kada je o transcendentalnom identitetu reč, između ove dve estetske pojavnosti. U toj poziciji identičnosti dva, na prvi pogled posve različita estetska znaka leži principijelna mogućnost sporazumevanja na znakovoj ravni muzičkog i radio-dramskog umetničkog dela. Transcendentalni identitet radio-dramskog, odnosno muzičkog dela, pokazuje se tako na jednoj ravni kao spoznajna spona koja upravo dokazuje Pirsov zakon (1868) da svaki znak „biva preveden ili interpretiran u drugom koji mu sledi”. Druga implikacija transcendentalnog identiteta estetskih formi koje razmatramo utemeljuje jedan diskurs sporazumevanja između đveju, na prvi pogled posve različitdh estetskih struktura. Time refleksija o teorijskoj mogućnosti zasnivanja komparativne analize muzičkog i radio-dramskog umetničkog dela biva vraćena na analizu univerzalno važečih estetskih struktura i analizu njihovog smisla u jedinstvenoj estetskoj komunikacionoj zajednici. UMhSTO ZAKLJUČKA Jedan kratak osvrt na Ničeovo delo Rođenje tragedije iz duha muzike (1872) poslužiće nam umesto zaključka ovog rada. Ključni pojmovi pomenutog Ničeovog ogleda su dionisko i apolonsko. Dionisko načelo karakteriše zanesenost i pijansrio, „poništavanje običnih brana i granica života”, ~u kome se ono subjektivno gubi do potpunog samozaborava"; ono sadrži skicu jednog snoviđenja kojim se odvaja od sveta svakidašnje stvarnosti. Dioniski muzičar metafora je dioniskog. Apolonsko je svet spokojstva i pouzdanja, svetiosti i mudrosti. Ono, kako kaže Niče, „izlazi pred nas kao božanski simbol načela individuacije, načeia u kojem se jedino zbiva zauvek postignuti cilj Pra-Jednog.” Lirski genije je metafora apolonskog. Opšta sudbina ova dva pojma još od vremena helenske civilizacije vezana je koliko za njihovu suprotnost, toliko i za njihovo prožimanje. Spajanje dioniskog i apolonskog načeia u stvari je sasvim.prirodno spajanje, čak „istovetnost” iiričara i muzičara.

28