РТВ Теорија и пракса

Gorica Mickovska

PREDŠKOLSKA DECA I TELEVIZIJA

Razvijanje televizijske kulture udetinjstzju Za največi broj današnje dece televizija je deo neposredne okoline od samog rođenja. Televizijski programi se emituju skoro preko celog dana i angažuju veliki deo slobodnog vremena i roditelja i dece. Dobar deo današnjih roditelja u detinjstvu nije imao TV prijemnik u kući i ima veoma malo iskustva i mnogo nejasnih stavova o tome šta, kad i koliko njihovo dete treba ili sme da gleda na televiziji i kako će se to Što gleda odraziti na detetov emocionalni, intelektualni i moralni razvoj. Drugi roditelji, koji te dileme nemaju idu u drugu krajnjost i, kad god je to moguče, koriste televiziju kao elektronsku dadilju. Vršena su brojna istraživanja gledalačkog ponašanja dece i uticaja prorama na njih, ah se iz njih ne može izvući jednoznačan zaključak, Možda je rezultate istraživanja najbolje sumirao Moris* kad je rekao da možemo govoriti o nekakvom uticaju nekog programa na neku decu u nekim uslovima. Ako to prihvatimo sledi da je na nama da putem izbora programa i usmeravanjem detinjeg gledalačkog ponašanja maksimalno smanjimo negativne posledice gledanja televizije i iskoristimo njene potencijale za obrazovanje, vaspitanje, zabavu i informisanje publike. To je u stvari naša aktivnost u formiranju televizijske kulture koju možemo da definišemo kao sposobnost gledaoca da na odgovarajuči način vrednuje, odbacuje i bira TV prograam. Rano sticanje televizijske kulture je naročito važno kad se uzme u obzir velika podložnost dece spoljnim uticajima i njihova smanjena kritičnost prema onom što im se nudi. Formiranje te kulture ne znači samo izgrađivanje odnosa prema TV programu več i stvaranje određenih navika za praćenje programa, a u detinjstvu to znači i razvijanje potrebe da se program prati sa ostalim članovima porodice, da se zajednički odabira i da se o njemu razgovara.

• Norman S. Moris, Television’s Child, Little, Brown and company; Boston, Toronto 1971.

109