РТВ Теорија и пракса

pogodila televiziju. Tokom zime 1962. godine u Velikoj koncertnoj sali u Berlinu organizovali smo ciklus predavanja posvećenih oblicima klasične muzike koji odumiru. Emitovana predavanja su bila veoma popularna. Pisma televizijskom studiju svedoče da je veliki broj gledalaca gledao i slušao ove emisije. Protesta je bilo mnogo manje nego kada se emitovao sličan ciklus predavanja posvećenih savremenoj poeziji. Ovo nam daje za pravo da tvrdimo da se kombinovani uticaj na vid i sluh pomoću televizije povoljno odražava pri emitovanju muzike svih vidova i da pri tome gledaoci bolje prihvataju klasična muzička dela nego stihove i prozne odlomke koje čitaju autori. Koliko je uopšte neophodno povezivati vizuelnu i akustičku stranu pri emitovanju muzike? Da li je slep čovek intenzivnije sluša zbog toga što mu gledanje ne odvlači pažnju? Smatram da estetsko percepiranje muzike ne mora bitno da se promeni ako se ona sluša u drugim uslovima. Može se očekivati da će tokom vremena slušanje muzike sa televizijskog ekrana potisnuti sve druge načine njenog praćenja, a da će za pregled zvučno-vizuelnih zapisa ugiavnom služiti kućne zbirke. I ii I Kada za vreme predstave u koncertnoj sali ili studiju TV kamera snima lica izvođača, u suštini se smanjuju distance između gledaoca i scene. Prosto govoreći, nema bitne razlike između ovog načina i primicanja gledaoca sa jeftinom ulaznicom na mesto gledaoca koji sebi može da omoguči luksuz da sedi u prvom redu. Teleobjektiv može u krupnom planu da prikaže ruke harfistkinje, usta flautiste, isprekidano disanje pevačice i dirke pijanina. Ali nismo uvek svesni činjenice da korišćenje sličnih vizuelnih efekata u televizijskim emisijama mora bezuslovno da bude potčinjeno osnovnom cilju - potenciranju vrlina same muzike. Potenciranje virtuoznosti ruku ili frenetičnog udaranja palica po talambasu može da dovede do zloupotrebe tehničMh mogučnosti televizije i svu pažnju da usmeri na spoljnu stranu izvođenja muzičkog dela, pretvorivši koncert u paradu senzacija. Međutim, Ijubitelj sličnih prizora raože, u principu, da ih dobije i u koncertnoj sali, istina na većem odstojanju. Mislim da se tendencija snižavanja nivoa muzičkih programa danas najviše oseća, i pre svega mnogo svesnije, među samim stvaraocima kulture, nego među potrošačima muzike. Razume se da je ukus publike lakše sniziti nego podići. Ne želim ovde da osudim kulturne radnike koji koriste sve više vremena za niže oblike umetnosh tvrdeći da to čine kako bi zadovoljili prosečnog gledaoca koji traži mogućnost da se razonodi.

148