РТВ Теорија и пракса

počne da razrađuje scenario tek pošto je proučio partituru dela, a ne posle prvog probnog sviranja i površnog upoznavanja sa ansamblom. To znači da reditelj mora da se ponaša kao i muzički obrazovan gledalac koji se unapred upoznaje sa izvođenom kompozicijom i na osnovu toga usmerava svoju pažnju na ovog ili onog učesnika orkestra. Ako tako priđe stvari, reditelj neće dolaziti u dilemu kada treba da prikaže na ekranu dirigenta, a kada pevača. A tada će, mislim, Marija Kalas koja peva ariju iz opere Verdija kao i Ditrih Fišer-Diskau koji peva pesme Ravela ili Hansa Vernera Gence predstavljati istu vrednost za gledaoca, ili kako se obično kaže, neče biti manje telegenični od Katarine Valente koja peva sentimentalnu narodnu pesmu. Slobodan sam da kažem da će uzbuđeno lice violiniste kao što je Jehudi Menjuhin, koje je daleko od bilo kakve poze, delovati übedljivije čak i na neiskusnog gledaoca nego grimase muzičara-klovna. Dešava se, uostalom, i pri izvođenju klasične muzike da se koriste čisto vizuelni efekti. Popularnost veoma talentovanog američkog dirigenta Leonarda Bernštajna može da se objasni time što on svoje dirigovanje dopunjuje gestovima koji su sračunati na čisto spoljni efekat, balansirajući pri tome na granici dozvoljenog. Mogli bi da me übede da su upravo ti dopunsM efekti omogućili Bernštajnu da postane televizijska zvezda. Moguće je. Možemo biti zahvalni što je dar sugestivnog uticaja na masovnu publiku stavio u službu klasične i savremene kamerne muzike. Ja ne mislim da če dirigent, ako se za vreme izvođenja mise Betovena moli, naneti štetu muzičkom delu. Ali sam uveren da bi bila neoprostiva greška ako bi se takvo ponašanje zahtevalo od svakog dirigenta koji na televiziji izvodi Betovena. Največa zabluda bi bila kada bismo mislili da će publika da se približi klasičnoj muzici tek kada je budu popularisali pomoću mnogih trikova. Zabavna muzika mora da postoji i niko nema nameru da je protera iz televizijsMh programa. Međutim njen monopol kao i premeštanje klasične muzike u noćni program je veća zabluda nego, recimo, zahtev da se na scenama naših pozorišta postave salonsM komadi uraesto Šekspira i Joneska. Učešće muzike u televizijsMm programima je značajno manje nego na radiju; koliko mi je poznato muzika na radiju čini 60% programa, a na televiziji svega 25%. tužno je što televiziji ne ide u korist kad govorimo o kvalitetnim razlikama između ovih muzičMh programa, ali sam uveren da se ovo stanje može i mora promeniti.

150