РТВ Теорија и пракса

rediteljska traganja. Na primer, predstave Efrosa kao što su Don Žuan i Ženidba, koje je postavio u pozorištu u poslednje vreme, obeležene su bezuslovnim delovanjem televizijskog iskustva reditelja. Izvlačeći glumce u gledalište, izvlačeći ih na rampu, Efros razume se ide za imperativom vremena i opštim tendencijama u teatarskoj umetnosti, ali je tu mnogo toga i od uticaja televizije, nostalgija za njenim gro-planom jasno se oseća. Tu može da se postavi potpuno osnovano pitanje: zašto se delovanje gro-plana na scensku umetnost povezuje sa televizijom a ne sa filmom, gde se taj isti gro-plan ispoljio mnogo ranije i ništa manje aktivno? Stvar je u tome što između gro-plana na televizijskom i filmskom ekranu ima više razlike nego sličnosti U filmu gro-plan najčešće odvaja deo od celine, kao da prinudno usredsređuje našu pažnju na potrebno iice, u potrebnom trenutku, naglašava i, kao i svako naglašavanje, ograničeno je u vremenu. Na teieviziji gro-plan suprotno teži ka vremenskom trajanju, ponekad (posebno u žanrovima kao što su literarna čitanja) on postaje jedini način pripovedanja. I zbog toga nam se na TV ekranu glumac približava ne za tren koji brzo prolazi, već ponekad mora skoro celu ulogu da proživi na toj najmanjoj distanci. A to zahteva ne kratkovremenu napetost, ne majstorstvo snimatelja, več stabilnu glumačku tehniku, veštinu da se stalno drži na određenom nivou prirodnosti i psihološke zasićenosti bitisanja na ekranu. Druga veoma suštastvena i važna sa gledišta teatra razlika između gro-plana na filmskom i TV ekranu je - odnos prema reči. U filmu je gro-pian najčešče čutljiv; u svakom slučaju ne odlikuje se sklonošću ka mnogorečitosti. Gro-plan je bio besiovesni krik „velikog nemog” a i u zvučnom filmu se to dobro oseča. Za razliku od filma, televizija je, kao i teatar, umetnost koja je tesno povezana sa rečju, i glumac je na TV ekranu, kao i na sceni - pre svega upravo glumac koji govori. Odatle i specifičnost televizijskog gro-plana, njegova povezanost sa rečju, rečju izgovorenom i odslušanom, a kroz reč - sa mišlju i emocijom, I ta privrženost reči - to je još jedna dodirna tačka televizije i teatra, još jedan put kojim televizija deluje na teatarski proces. Može se reći da teatar počinje da stari od reči. Sve doK onaj koji govori na sceni ne izgubi poseban sluh koji mu omogućuje da svoj govor dovodi u vezu sa govorom današnjih stanova, nadleštava i ulica, da usvaja njihove intonacije - teatar je živ. I zbog toga se govor u pozorištu menja. Danas se nekome može učiniti da je taj govor postao tiši, intonaciono bezbojniji,

14