РТВ Теорија и пракса

Ta očigledno postoji deo istine. Ali - upravo samo deo. Jer, odsustvo discipline koja nas vezuje u gledalištu (a takođe i na koncertu, na izložbi) i koje nema u domaćem krugu svojevrsno je preimućstvo. Kao prvo, navikavamo se (ili tačnije - obučavamo se) da se prebacujemo na prijem umetnosti iz bilo kakvog polaznog stanja. Naše estetske emocije se probuđuju sve slobodnije i poslušnije, mi sve elastičnije ulazimo u pravila igre koja nam se nudi. I pri današnjoj raznovrsnosti teatarske stvarnosti, taj nedogmatski karakter estetske prijemčivosti gledaoca za teatar ne samo da je vredan - on je neophodan. Kao drugo, „odomačenost” TV ekrana pruža nam mogućnost slobodnog emocionalnog odjeka, momentalne razmene utisaka, njihovog poređenja, sukobljavanja raznih estetskih nivoa, raznih ukusa, raznog iskustva i estetskog i jednostavno životnog. To vodi ka bezuslovnom bogaćenju onoga što se prima i izoštrava, aktivira stanje gledaoca u momentu prijema umetnosti, daje izlaz večitom saputniku estetske reakcije želji da se ono što osećamo načini vlasništvom i drugoga. Pored toga, kraj televizora mi stičemo onu neposrednost koja nam je tako draga u dečjim pozorištima, vraćamo sebi izgubljeno sa godinama pravo na otvoreni, momentalni odjek, na neuzdržavanu pristojnošču i pravilima ponašanja emocionalnu eksploziju. To posebno stanje TV gledaoca, zasnovano na živom, konkretnom opštenju u momentu kontakta sa umetnoSču, korisno je sa tačke gledišta psihologa, I ono u izvesnoj meri može da sublimiše stanje gledaoca u gledalištu teatra- živo, podržavano neprestanim nervnim tokovima opštenje sale i scene menja se ovde slobodnim opštenjem među gledaocima, isto tako nepreMdnim i živim. To uvećavanje momenta opštenja radi upravo u korist teatra. Treba podvući i nešto drugo. Gutajuči ogromne količine literature, televizija nije smanjila interes za knjigu, kako se pretpostavljalo početkom TV buma. Naprotiv, ona je probudila novu težnju ka čitanju. Boječi se krize knjige u vezi sa pojavom televizije, mi nismo uzeli u obzir težnju čoveka ka raznovrsnosti utisaka, između ostalog i estetsMh. Nisu uzeta u obzir ni značenja informacije o tome da su ti utisci mogući. „Umetnost za vreme pijenja čaja” je ne samo jednostavno snižavanje ranijeg visokog statusa, već i uvođenje novog statusa: razrada svakodnevne navike opštenja sa umetnošću, pretvaranja te umetnosti od retkog praznika, koji je zahtevao specijalne napore, a bez kojeg konačno i može da se živi, u stalnog saputnika, u obavezni deo intimnog, svakodnevnog života. I sve veća „navika” na teatar, zahvaljujući radu televizije

21