РТВ Теорија и пракса

svetiosti uoči filmske projekcije. Značenjsko-stvaralačlđ unutartekstovni zahvati ne ograničavaju se na supstancionalni identitet tišine, dakle, nedostatak zvuka, več se konstruisanje tišine vrši upravo preko zvuka ili odsustva očeldvanog zvuka. Druga soba Zbignjeva Herberta (Zbigniew Herbert) predstavlja izvanrednu studiju: prvo - Ijudske pasivnosti; drugo - čutanja, tišine kao personifikacije olcružeriosti, straha, užasa i, najzad, smrti. U toj radio-drami prostorni odnos podređen je određenoj situaciji, a istovremeno se odnosi na sferu nadređenih smislova. Imamo zatvoreni prostor, okolinu stare žene kao opkoljenost, inertnost „onoga što je iza zida”, kao i otvoren prostor mladih kao radnju opkoljenosti, kružno lcretanje. Pokušavajuči da vidi šta se događa iza zida muškarac više puta izlazi u hodnik i prisluškuje, čak i napušta stan da bi zavirio kroz prozor starice sa stepeništa zgrade koja stoji s druge strane. I ovi prostorni odnosi su konstruisani tišinom. Tišinom - kao odsustvom bilo kakvih zvukova s druge strane zida, a takođe i tišinom kao odsustvom naturalističkih efekata, koraka koji treba da prate pomenute radnje. Naravno, opkoljenost se ovde odnosi i na sferu psihičke radnje, a ne situacijske. Vreme trajanja pauza, neravnomerno između pojedinih scena zapravo dijaloga - odgovara gradaciji dramske napetosti, a istovremeno pojedinim fazama ćutanja, tišine; od opkoljenosti preko straha, iznenađenja i užasa pa sve do smrti. Ovde ulazi i tišina „sadržana” u zvučnom sloju reči, a takođe i reč „tišina” kao ključ. Drugu grupu zvučnih znakova koji se mogu izdvojiti iz fonosfere predstavlja ne-verbalna građa. Ona opkoljava čoveka kako u sferi

110