РТВ Теорија и пракса

kao element predmetne celine postaje njenom celokupnom sugestijom, a zvukom konstituisano odnošenje prema vizuelnoj stvarnosti, realnoj, u suštini je fragmentarno, neodređeno i višeznačno. Takođe, ovi ekvivalenti mogu da intaju konvencionalno i simboličko značenje. U zavisnosti od povezanosti i montaže ta materija može da menja značenjske nijanse ili da dobija potpuno nove smislove, pa čak i da postane kao element označenog prenosnik značenjski udaljenih sadržaja. Naročito u sferi pojmovnih i emocionalnih vrednosti. Na ovom mestu poslužiču se dvema izvanrednim radio-dramama - Biro za izgubljene stvari Vladislava Terleckog (Wladyslaw TerlecM) u režiji Ovidzkog (Owidzki) i Četvrti takt posle slova C, Jaceka Stvore (Jacek Stwora). U metaforskoj radio-igri Terleckog u sferi organizacije značenja interesantno je konstruisanje granice između postojanja i ne-postojanja. Tog „prelaznog perioda posle koga neče biti ničega, čak ni tišine” - kako kaže glavni junak deia, vlasnik biroa za izgubljene stvari, Taj lik se vezuje na mitskog Tanatosa koji prekida simboličke veze koje vezuju čoveka sa realnom egzistencijom. Kod Terleckog ta granica je označena negacijom vremena i prostora, trenutak traženja „definicije zakona” i smisla pojedinačnog postojanja. To simboličko i metaforičko mesto - ili delič vremena - ograđeno je od realnog sveta putem mnogostrukih suprotnosti: sumrak-svetlost, hladnoća-vručina, zaustavljeno vreme („uvek sam tu”, kaže vlasnik biroa) - prolazak, pravac kretanja gore-dole. Primarnu značenjsko-stvaralačku funkciju ovde ispunjava reč, ali akustički ekvivalenti tu ni najmanje nemaju označavajuči karakter. Pojavljuju se u trojakom svojstvu.

112