РТВ Теорија и пракса

Miroslav Mitrović

O JEZIKU NA RADIJU I TELEVIZIJI

Radio i televizija, saobrazno svojoj prirodi, imaju sopstveni izraz, svoj jezik. U tom „jeziku”, ovaj naš kojim govorimo i pišemo je jedan od elemenata koji ga tvore: upadljivo značajan, za slušaoce - samo govorni (radio) ili takođe važan i neizbežan, za gledaoce - govorni i pisani, ali zbog dominantne i atraktivne uloge kinetičko-vizuelnog prividno u drugom planu (televizija). lako je „samo jedan od elemenata” izražavanja radija i televizije, naš jezik (govorni i pisani) je istovremeno i uslov njihovog postojanja kao sredstva komuniciranja među Ijudima. Logično je onda pitanje: kako se koristi jezik na radiju i televiziji, kakvog to ima uticaja na njegov razvoj - da li mu pomaže ili odmaže, koliko i kako radio i televizija svojim odnosom utiču na brigu društva o jeziku, tom osnovnom sredstvu sporazumevanja (i nesporazumevanja) među Ijudima? Tako gledano, verovatno da radio ima neke veće odgovornosti (bez obzira na mnogobrojnost gledalaca televizije), jer je lišen slike, oslonjen samo na zvuk, znači - na reč, znači - na jezik, u jakoj vezi i obavezi da taj jezik neguje koliko god može, da utiče na to da se on i u društvu neguje i razvija. Več od samog oslobođenja beogradski radio je dosta činio u tom smislu. Prvi lektori, istina, bili su još uvek, po inerciji, oni iz „pisanog sveta” (da ne kažemo baš - Gutembergove galaksije) razmeštali su tačke i zareze, ispravljali mala i velika slova i uopšte, što su bolje znali i umeli, pripremali tekstove za - štampu (!) što, istina, nije bilo nekorisno, ali spikerima ipak ne baš i neophodno ukoliko rečenica, pre svega, nije imala govornu strukturu. Već 1949. godine Radio-Beograd uspostavlja saradnju na negovanju jezika svog programa sa SANU, preko njenog Odseka za eksperimentalnu fonetiku, a kada se ovaj Odsek odvojio u samostalm Institut nastavlja ugovornu i plansku saradnju s njim. Institut je aktivan u dva pravca:

147

]EZIK