РТВ Теорија и пракса

Ijudskog komuniciranja, među kojima i briga o jeziku, automatski vrednovane kao drugostepene. Činjenica da u prvom momentu svakog više interesuje šta se kaže (stanje na Bliskom Istoku, nestanak vode ili struje u mojoj ulici...) nego kako se kaže (jezički pravilno ili nepravilno) dovela je do fetišiziranja, preuveličavanja značaja informativnog i servisnog momenta na štetu ukupnog i dugotrajnijeg društveno korisnog dejstva. Tako smo došli do toga da se još i danas (kada se već i najšira javnost povratila od šoka posle prve „eksplozije informacija i komunikacija”), zaklonjeni „značajem” poiitičke ili servisne informacije preko radija i televizije, svakodnevno javljaju i lica čiji je jezik primerno - loš, pa čak i sa govornim manama, koje i „tehnički” ometaju prijem poruke. Svi takvi, nesumnjivo, nisu bez nekih sposobnosti, već samim tim što su do ovakve prilike uspeli da dođu, ali pošto nisu „podobni” i da pravilno jezički saobračaju sa svojim sugrađanima, ne bi trebalo da to čine, bar dok prethodno ne ulože napor da uklone notorne nedostatke, kada je to moguće. Kako se ne bi pomislilo da je ovo „zagovaranje” neke „jezičke cenzure”, koja bi mogla da posluži u razne svrhe, objašnjenja radi, dodao bih još ovo: mišljenja sam da uvek može stati pred mikrofon i kamere, bez obzira koliko pravilno ili nepravilno govori ili ima govornu manu, pojedina ličnost u određenom, nazovimo ga, istorijskom ili bar važnom trenutku; i može svako kao „dokumentarni isečak” našeg vremena. Ali ko se time profesionalno bavi ne bi smeo istupati sa jezičkim ili govornim manama, jer time on (i njegova ustanova), pored ostalog, javno pokazuje da nema sve potrebne kvalitete za posao koji obavlja. A to onda izaziva razne neugodne komentare i asocijacije. Briga o jeziku pozorišta, radija i televizije danas je od prvorazredne važnosti, jer smo zahvaljujuči silnom napretku i koriščenju elektronike stupili uveliko u - da je tako nazovemo - „usmenu civilizaciju”, u epohu prevlasti govora, usmenog komuniciranja, Satelitska difuzija je povezala čitavu planetu. U najrazvijenijim zemljama (i ne samo u njima) raste broj sve savršenijih radio i televizijskih uređaja, a opada tiraž štampe, pa se caK ukidaju i ugleldni listovi sa stoletnim tradicijama Naš nepismeni ili polupismeni čovek, koji se zaputio na rad u daleki svet, ne mora da se muči, kao nekada, diktirajuči pismo ili deljući sam nezgrapna slova - dovoljno je da okrene telefonski brojčanik i da sve kaže i da sve dozna bolje i potpunije nekgo pismima koja bi se nedeljama pisala i danima putovala

149